RUSI I SRBI: Prvi ruski Car IVAN GROZNI BIO SRBIN PO BABI!

Afere iz prošlosti:

 

ČUDNI CARSKI I SVETOSAVSKI BRAČNI PUTEVI: Carigrad – Beograd – Moskva

 

IVAN GROZNI BIO SRBIN PO BABI!

 

Sofija (Zoja) Paleolog, Teodorina unuka, bila je druga žena Ivana III (1440–1505), dede Ivana Groznog, s kojim je dobila sina Vasilija III

Vasilije i Ana Jakšić su takođe imali tri sina i tri kćerke. Njihova kćerka Jelena postaće 1526. godine žena moskovskog velikog kneza Vasilija III Ivanoviča, oca Ivana Groznog

 

 

Piše: Luka Mičeta

 

G::Poslednji carevi Vizantije Jovan VIII Paleolog (1425–1448) i Konstantin XI Paleolog Dragaš (1449–1453) kao i prvi ruski car Ivan Vasiljevič IV Grozni (1547-1584) bili su i srpskog porekla.

 

Odnosi Rusa i Srba datiraju još iz Srednjeg veka. Teodosije Hilandarac (oko 1246 – oko 1328), jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, u Žitiju svetog Save spominje neimenovanog ruskog monaha koji je sudbinski uticao na mladog princa Rastka Nemanjića, potonjeg monaha Savu.

FOTO: One su Srpkinje i bake Ivana Groznog:ANA JAKŠIĆ GLINSKA I SOFIJA ZOJA PALEOLOG

Taj je monah došao u Srbiju kako bi izmolio pomoć jer usled prekinutih odnosa sa Rusijom ruski svetogorski monasi bili su u teškom položaju i okretanje Nemanjićima bilo je gotovo prirodno s obzirom na to da je bilo naširoko poznato ktitorsko delovanje ove srpske vladarske porodice. Od osnivanja Hilandara rusko-srpske veze dobijaju na snazi i intenzitetu. Kako veli Vladimir Mošin (1894–1987), ruski sveštenik i istoričar, ove „veze su dovele do tesnog približavanja ruske obitelji dinastiji Nemanjića i odredile sudbinu manastira u XIV veku“.

Takođe, nije nevažno ni to što je Rastko primio postrig upravo u ruskom manastiru Svetog Pantelejmonu (Монастырь Святого Пантелеймона) postavši monah Sava.

Prvo Savino pominjanje u nekom spisu, bilo je njegovo pominjanje 1200. godine u letopisu ruskog hodočasnika Dobrinje Jadrejkoviča ili Andrejkoviča iz Novgoroda koji je, kako se smatra, i bio zamonašen u Carigradu. Naime, on je u manstiru Bogorodice Evergetide (Dobročiniteljke) sreo monaha srpskog Savu i, pored ostalog, kazao: „U tom manastiru je živeo Sava, srpski knez kada iziđe iz Svete Gore“. Dakle, Sava je tu odsedao kada je boravio u Carigradu.

Sava je 1220. godine priredio Zbornik crkvenih i građanskih zakona zvani Nomokanon, Zakonopravilo ili Krmčija (kormčaja knjiga – knjiga uprave, krmarenja – upravljanja krmom) koji se u 13. veku prepisuje u Rusiji gde biva uvažavan kao osnov crkvenog i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka.

Za srpsku istoriju je važan i Ignjatije iz Smolenska, poznati ruski pisac, koji je sa moskovskim mitropolitom Pimenom 1389. godine, bio u poseti Carigradu. Ignjatije u svom putopisu od 27. jula 1389. godine beleži vesti i o Kosovskoj bici kao i o pogibiji sultana Murata i kneza Lazara, što je najstariji pomen Kosovske bitke u istoriji. Ovaj ruski pisac u svom delu ne pominje tursku pobedu, ali se može zaključiti da je posle Kosovske bitke u Osmanskom carstvu vladala nesigurnost.

„U nedelju“, kaže Ignjatije, „prispesmo u grad Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vest o Muratu. Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašen ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj, mitropilit otpusti monaha Mihaila; episkop Mihail otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova.“

Takođe, nije nevažan podatak da je još 1404. godine Srbin, najverovatnije rodom iz Prizrena, hilandarski monah Lazar, došao na poziv ruskog Velikog Kneza Vasilija I (1389-1425) da napravi prvi mehanički sat – koji će bez prekida raditi 217 godina. Kako su tada za ruskog velikog kneza radili vrhunski slikari kao što su Andrej Rubljov (1360-1430), kanonizovan kao svetitelj 1988. godine, te Teofan Grk (oko 1340 – oko 1410), učitelj rečenog Andreja Rubljova,da pomenemo samo njih – više je nego sigurno da je i Lazar bio izuzetan umetnik.

„Veliki knez je zamislio časovnik i postavio ga je na svoj dvor iza Blagoveštenjske crkve. Taj časovnik zvani časomerje, svaki čas je udarao maljem u zvono, odmeravao i odbrojavao je časove noćne i dnevne; nije (to) udarao čovek, nego nešto čoveku nalik, samozvono i samopokretno, čudnovato nekako, stvoreno ljudskom oštroumnošću, maštom i mudrošću. Majstor i umetnik svemu bio je neki monah koji je skoro došao sa Svete Gore, rodom Srbin, po imenu Lazar. Cena svega bila je više od 150 rubalja“, kaže se u ruskom letopisu Лицевой летописный свод (Letopisni ilustrovani svod). Radi ilustracije da pomenemo da se za 150 rubalja tada moglo kupiti oko 15 kilograma srebra.

Početak diplomatskih odnosa Rusije i srpskih zemljama može se pratiti od prve decenije 16. stoleća, kada su jula 1509. godine u Moskvu kod velikog moskovskog kneza Vasilija III Ivanoviča (1505-1533) prispeli srpski monasi beogradskog manastira Uspenja prečiste Bogorodice, koji su bili namerni da osnaže prijateljski odnos dva naroda iste vere, kulture i tradicije.

Molbu beogradskog mitropolita Teofana ruskom velikom knezu u Moskvu su doneli njegovi starci, jeromonasi Anastasije i Joanikije. Mitropolit Teofan je napisao da je negda manastir imao podršku srpske vlastele i da se „u njihovom manastiru čuvaju mošti raznih svetaca i ikona Bogorodice, koju je naslikao jevanđelist Luka“. Ali, kako su srpske zemlje sada u rukama inoplemenih, pomoć mogu dobiti samo od ruskog pravoslavnog vladara. Mitropolit Teofan podseća da je otac velikog kneza Vasilija III, gospodar sve Rusije (od 1462) Ivan III Vasiljevič (1440-1505), bio pokrovitelj srpskih pravoslavnih crkava i manastira, i da se svake nedelje služi služba za zdravlje ruskih vladara.

Veća pažnja i poštovanje prema srpskom narodu i njegovim svetiteljima uslediće nešto kasnije. Naime, u Rusiji su u šesnaestom veku nastale dve izuzetne umetničke tvorevine, u kojima je ovenčani srpski svetitelji. To su petokupolni hram Arhangelski sabor posvećen svetom arhanđelu Mihailu u Kremlju, koji je gradio Mlečanin Alevizo Frjazin, u kome su shranjivani ruski vladari, i pomenuti Letopisni ilustrovani svod, odnosno velika istorija sveta.

Kada se 1547. godine veliki moskovski knez Rusije Ivan Vasiljevič (poznatiji kao Ivan Grozni) u sedamnaestoj godini krunisao za prvog ruskog cara naredio je da se ispiše i oslika istorija sveta, od postanka do njega. Tako je nastao Letopisni ilustrovani svod – na dvadesetak hiljada stranica, u deset tomova.

Ivan Grozni je za izradu Letopisnog svoda odabrao oko četrdesetak prepisivača i minijaturista koji su ovo monumentalo delo sa preko 9.000 stranica i 16.000 minijatura stvarali trideset godina.

Srbi u ovom ruskom carskom zborniku imaju brojne strane iz svoje istorije – osamdeset listova sa oko 160 minijatura. Samom Kosovskom boju posvećeno je deset slika.

Kako je Ivan Grozni želeo Letopisom da pokaže svoje poreklo, zbog toga je posebna pažnja posvećena Nemanjićima, jer je Ivan Grozni prapraunuk Teodore Nemanjić (1330 – posle 1381), ćerke kralja Stefana Dečanskog a polusestre cara Dušana (Prva žena Stefana Dečanskog, Dušanova majka, je bila Teodora kćerka bugarskog cara Smilca (1292-1298).

Elem, Teodora je bila najmlađa kćerka srpskog kralja Stefana Dečanskog i njegove druge žene, Marije Paleolog, kćerke vizantijskog panipersevasta Jovana Paleologa, odnosno sinovica vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282-1328.). Teodora je bila žena srpskog despota Dejana i sa njim imala sinove Jovana i Konstantina Dragaša. Kćerka Konstantina Dragaša Jelena udala se za vizantijskog cara Manojla II Paleologa 1392. godine. Ona je jedina srpska princeza koja je postala vizantijska carica. Imali su četiri kćeri i šest sinova, od kojih su dvojica bili poslednji carevi Vizantije – Jovan VIII Paleolog (1425–1448) i Konstantin XI Paleolog Dragaš (1449–1453), koji je po svom dedi sa majčine strane uzeo i prezime Dragaš.

Sofija (Zoja) Paleolog, Teodorina unuka, bila je druga žena Ivana III (1440–1505), dede Ivana Groznog, s kojim je dobila sina Vasilija III.

Zojin otac Toma Paleolog (1430–146), najmlađi sin od desetoro dece vasilevsa Manojla II Paleologa i Jelene Dragaš, bio je gospodar Moreje sve do njenog pada 1360. godine kada sa porodicom odlazi u Rim, jer je za razliku od brata Dimitrija (zalagao se za saradnju sa Osmanlijama) bio naklonjen Zapadu. Majka joj je bila Katarina Zaharija, ćerka poslednjeg ahajskog kneza Centurionea II Zaharija (1404–1430).

„Na osnovu toga se posle Moskva smatrala kao naslednica Vizantije i kao ’treći Rim’“, ustvrdiće istoričar Dragutin Anastasijević.

Zoja Paleolog, žena moskovskog kneza Ivana III, bila je i rođena seStra Jelene, poslednje srpske despotice, koja se udala 1446. godine za Lazara Brankovića (1456–1458), sina Đurđa Brankovića.

Važno je napomenuti da je prvi ruski car bio u srodstvu sa Srbima i preko velmoža Jakšića jer mu je baba i po majci bila srpskog porekla. Jakšići su inače bili pripadnici starog srpskog plemstva.

Kada je sultan Mehmed II Fatih osvojio Carigrad 1453. godine, u sultanovim trupama je bila i srpska jedinica despota Đurđa Brankovića. On je opremio 1.500 srpskih konjanika, na čelu sa srpskim vojvodom Jakšom od Breznika, koji je u pratnji svoja dva sina Dmitra i Stefana Jakšića krenuo u pomoć turskom sultanu – da osvoji Carigrad. Međutim, kako objašnjava u svojim Uspomenama jedan od učesnika u Jakšinim odredima, Konstantin iz Ostrovice, sultan Mehmed II tražio od despota Đurđa vojnu pomoć protiv gospodara Karamanije. Ali kada je stigla srpska vojska, on ju je uputio na Carigrad. Zbog ove prevare, Srbi su hteli da se vrate, ali to nisu učinili jer im je zaprećeno da će svi biti poubijani ako to učine..

Braća Stefan i Dmitar Jakšić su pet godina nakon pada Srpske despotovine, odnosno pada Smedereva 1459. godine, prešli ugarskom kralju Matiji I Korvinu (1458–1490) i imali važnu ulogu u odbrani ugarskih južnih granica od Osmanlija. Sinovi Jakše Breščića“ (Jakaše od Breznika), uglednog velikaša na dvoru despota Đurđa Brankovića Stefan i Dmitar dobili su vlastelinstvo u Čandskoj županiji pod gradom Nađlakom.

Od svih Jakšića najintersantiji su Stefan i Milica i njihovi potomci – tri sina i tri kćerke.

foto: Sveti Sava i Sv. Simeon

Početkom šesnaestog veka, između 1501. i 1506. godine, jedna od njihovih kćerki, Ana, udala se za litvanskog kneza Vasilija Ljvovog Glinskog.

Vasilije i Ana su takođe imali tri sina i tri kćerke. Njihova kćerka Jelena postaće 1526. godine žena moskovskog velikog kneza Vasilija III Ivanoviča, oca Ivana Groznog. Brak Jelene i velikog kneza Vasilija izazvao je buru, a o njegovoj valjanosti se raspravljalo i na Svetoj Gori. Naime, veliki moskovski knez je imao ženu Solomniju Soburovu koju je naterao da se zamonaši jer nije mogla da mu podari naslednika.

Jelena Glinska je Vasiliju rodila dvojicu sinova – potonjeg ruskog cara Ivana IV Groznog i Georgija, kneza Uglickog (1533–1584).

Ivan je imao tri godine kad mu je umro otac. Prema testamentu Vasilija III, majka Jelena je vladala u ime malodobnog sina Ivana. Njena odlučna vladavina je opisivana „kao zid Kremlj koji je tada podizan“. Pored toga što je ubrzala gradnju Kremlja, uvela jedinstvenu monetu srebrnu kopejku – ivanovku i ostvarila niz diplomatskih uspeha učvršćujući Veliku Moskovsku kneževinu, sada već veliku Moskovsku Rusiju.

Jelena Glinska je umrla1538. godine, kada je Ivan imao samo osam godina. Tada brigu o njemu preuzima baka Ana Jakšić Glinska, koja će ga paziti sve do svog upokojenja 1547. godine, kada se Ivan i krunisao za prvog ruskog cara.

Tako su i poslednji vizantijski i prvi ruski car bili i srpskog porekla.

Ruski naučnici su utvrdili da je Ivan Grozni direktno uticao na tematiku životopisa u Arhangelskom saboru.

U galeriji likova koji prethode prvom ruskom caru Ivanu Groznom nalaze se četiri lika koji nisu Rusi: vizantijski car Mihailo VIII Paleolog (1259–1282) i tri srpska svetitelja – Sveti Sava, Sveti Simeon i Sveti knez Lazar.

Sveti Sava koji se kao episkop i Sveti Simeon, kao monah, obraćaju Hristu – su označeni kao „srpski čudotvorci“. Takođe, i knez Lazar je označen kao svetitelj, „a odeven je raskošno kao ruski vladari oko njega; njegov divitision je plav sa svetloplavim krupnim floralnim ornamentima, dok mu je tamno crveni ogrtač ukrašen takođe floralnim zlatnim ornamentima“ (Sreten Petković).

Na vrhu severnog oltarskog stuba Arhangelskog sabora nalazi se još jedna freska Svetog Save. Vezanost Ivana Groznog za Svetog Savu je i tako pokazana jer je srpski svetitelj jedini predstavljen sa dva živopisa.

Treba napomenuti na kraju da je za vreme vladavine Ivana IV Groznog izvršena redakcija starih srpskih rodoslova sa ciljem da se Jakšići, preko Brankovića i Lazarevića, povežu sa Nemanjićima. Međutim, kako kaže Katarina Mitrović, „reč je, razume se, o iskonstruisanom srodstvu. Muški ogranak porodice Jakšić izumro je još 1543. godine. Međutim, sastavljanje rodoslova Jakšića pod nazivom Ukaz o srbskih careh i kraljeh i despoteh i velikih knezeh bilo je potrebno da bi se pokazalo kako su Jelena Glinska, velika kneginja moskovska ili srpska, kako se u ovom spisu naziva, i njen sin Ivan Grozni, prvi ruski car, zapravo potomci srpske svetorodne dinastije Nemanjića“.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *