Senka ludila princa Đorđa!

Afere iz prošlosti

 

 

ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ, LIK KAKAV SE RAĐA JEDNOM U HILJADU GODINA

 

Senka ludila princa Đorđa!

 

Bio je nepodnošljiv, brat ga je strpao u ludnicu, čak ni u testamentu ga nije pomilovao. Oslobodio ga je Nedić, čestitao je komunistima, ali je on ostao samo svoj do smrti 1972. godine

 

Piše:

Luka Mičeta

 

 

Doktor Dipre je 1912. godine napisao: „Kraljević Đorđe nije medicinski lud, ali je za svakog normalnog čoveka inače lud, jer takvi se tipovi u Evropi slabo viđaju, upravo nikako…

U jednom pismu iz 1931. godine Đorđe je, pored ostalog, napisao Aleksandru: „Užasno si mi odvratan, podli iznuđivački trgovački gade. Decu ti blesavu pečenu j…m.“ Aleksandar je Đorđa držao u ludnici sve do svoje smrti.

 

 

Serija Dragana Bjelogrlića „Senke nad Balkanom“ je izazvala veliko interesovanje TV gledalaca – posebno likovi o čijim sudbinama se u javnosti manje zna. Jedan, od takvih ličnosti, je i princ Đorđe Karađorđević koga u seriji igra glumac Žarko Laušević.

Đorđe je prvo dete kralja Petra I Karađorđevića, kralja koji je na srpski tron došao 1903. godine posle ubistvaAleksandar Obrenovića i Drage Mašin. Novi kralj bio je udovac jer je njegova žena, kneginja Zorka, kćerka crnogorskog kralja Nikole, umrla mlada u 36. godini (1890).

Kada su došli u Beograd princ Đorđe, prestolonaslednik, je imao 16, njegov mlađai brat Aleksandar 15, a njihova starija sestra Jelena 19 godina. Odrastali su u složenim uslovima bez majčine brige.

Problemi kralja Petra sa decom su počeli čim su prispeli u Srbiju.

Ubrzo po dolasku u Beograd princ Đorđe je pokazivao sklonost ka izazivanju javnosti, postajući vremenom „pust, divalj i za mnoge nepodnošljiv“. Francuski otpravnik poslova u Beograduje napisao da je Đorđe „ličnost rđavo uobličena“, a da mu je „moralno obrazovanje veoma zanemareno“. Po mišljenju Ilije Đukanovića, vaspitača kneza Pavla, Đorđe je imao izvesnih psihičkih problema i ponekad nije mogao da se kontroliše.

Oba princa su bila sklona nestašlucima i nisu se podnosila međusobno. Đorđe je, recimo, nazivao Aleksandra „Crnogorčina“ , čime je želo da istakne da je on pravi Srbijanac.

Major Nikolajević, upravnik Dvora je u svojim memoraima ostavio svedočenje da je kraljević Đorđe odbijao da ide u crkvu dok je Aleksandra opisao kao „velikog bezbožnika“.

Đorđe, takođe, nije hteo da prisustvuje blagodarenju koje je organizovano u Sabornoj crkvi u čast veridbe sestre Jelene i ruskog velikog kneza Jovana Konastantinoviča za koga je Đorđe čak kazao: „Klipan je to“, aludijrajući na visinu zeta.

Svakako, među najteže ispade mladog princa spadao je i događaj kada je istukao svoga učitelja, francuskog majora Levasera, posle čega je kralj Petar bio prinuđen da Đorđa kazni zatvorom.

Međutim, događaj čiji je vinovnik bio princ Đoređe, a koji će ostaviti velike posledice i na dinastiju i na držvu, bila je smrt njegovog poslinog Stevana Kolakovića.

Posle ovog događaja princ Đorđe je abdicirao.

Naime, nakon jedne greške vojnika Stevana Kolakovića, princ Đorđe ga je u besu udario nogom. Ta nemila scena završiće se fatalno. Kolaković je hitno prenet u bolnicu.

Trećeg marta 1909. godine prinčev posilni Stevan Kolaković je umro.

Đorđe je bio očajan. Kralj Petar ga je tešio objasnivši mu da je Kolaković imao herniju i da je njegov udarac izazvao perforaciju tankog creva, da su najbolji srpski lekari „potpisali ovaj nalaz“, da je obdukciju Stevana Kolakovića izvršio francuski lekar.

Dva dana posle Kolakovićeve smrti princ prestolonaslednik Đorđe otišao je kod oca, kralja Petra I, i rekao mu: „Kolaković je mrtav, mrtav mojom krivicom – i ja sam došao da ti saopštim svoju nameru. Ja hoću i moram da abdiciram“.

Abdikaciju će Đorđe potpisati u prisustvu kralja Petra, Krunskog saveta i nekoliko prijatelja.

U pismu predsedniku vlade Kraljevine Jugoslavije Stojanu Novakoviću, princ Đorđe je napisao da je njegova „odluka nepokolebljiva“. Ubrzo je u vanrednom broju Srpskih novina, službenog dnevnika Kraljevine Srbije, objavljena Proklamacija narodu srpskom kralja Petra I Karađorđevića u kojoj se, pored ostalog, kaže da su sva prava i prerogativi prestolonaslednika preneti na Aleksandra.

Veliki Đorđev prijatelj, čuveni srpski matematičar Mihajlo Petrović Alas – kome je Đorđe poklonio penkalo kojim je potpisao abdikaciju – reći će doskorašnjem prestolonasledniku: „Pogrešili ste, dragi dečko, ali nam ostaje da se tešimo da je to volja sudbine.“

Po svedočenju Đorđa Karađorđevića otac mu je, ubeđujući ga da ne abdicira, kazao: „Ti si previše nagao, a Aleksandar je zlopamtilo i ume da čeka… Ako ubuduće dođe do sukoba, a mene ne bude bilo, ti ćeš istupati javno, Aleksandar će ti odgovarati udarcima za koje nećeš znati odakle dolaze. Zato te molim… obećaj ocu da se nikad nećeš svađati sa Aleksandrom.“

Kralj Petar je umro 16. avgusta 1921. godine. Nepunu godinu dana kasnije, 13. avgusta 1922. godine, naređeno je kraljevom prvom ađutantu: „Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandra zabranjuje ulaz Kraljeviću Đorđu u dvor, upotrebu automobila, konja, kola, benzina. Njegove konje iseliti iz štale.“

Tri godine nakon toga Aleksandar će Đorđa izolovati na kraljevsko dobro Belje a godinu dana potom (1926) princ Đorđe će pod stražom biti sproveden u Toponicu, „lečilište za duševno obolele“.

Prvi put je pomenuto da bi Đorđe mogao da ode u ludnicu još 1909. godine, iste godine, dakle, kada je abdicirao. Naime, Đorđe je u leto te godine potpuno promenio svoj stav o abdikaciji, kada je shvatio da je pogrešio i pokušao da otvori političku raspravu o svom povratku. On je jednom prilikom na putu za Aranđelovac upitao ministra narodne privrede Jašu Prodanovića: „Kako biste se, gospodine Jašo, poneli kada bih ja ’nešto’ opet pokušao?“ Jaša Prodanović mu je tada bez uvijanja rekao: „Ja bih, ako bih bio na vlasti i u moći, ili Vas smesta uhapsio… ili bih Vas strpao u ludnicu.“

Situacija s Đorđem će se vremenom sve više komplikovati.

Istaknuti pariski lekar i profesor na Sorboni dr Ernest Dipre, posle pregleda princa Đorđa, rekao je da bi on morao da bude pod stalnim nadzorom stručnog lica jer je bio u stanju da počini nerazumne i opasne postupke. Doktor Dipre je 1912. godine napisao: „Kraljević Đorđe nije medicinski lud, ali je za svakog normalnog čoveka inače lud, jer takvi se tipovi u Evropi slabo viđaju, upravo nikako… Uzrok tome je nevaspitanje krajnje, razuzdanost, pustolovluk.“

Princeza Jelisaveta Karađorđević rekla je potpisniku ovog teksta da joj je otac, knez Pavle, ispričao da mu je Đorđe u nastupu jarosti jednom prilikom pucao iz pištolja ispred stopala.

Đorđe je Aleksandru, tokom zatočenja, pisao pisma koja su uvek bila naslovljena na isti način: „Kralju Aleksandru – trovaču, iznuđivaču i podmećivaču“. U jednom pismu iz 1931. godine Đorđe je, pored ostalog, napisao Aleksandru: „Užasno si mi odvratan podli iznuđivački trgovački gade. Decu ti blesavu pečenu j…m.“

Aleksandar je Đorđa držao u ludnici sve do svoje smrti. Kada su Đorđa obavestili da je kralj Aleksandar poginuo i da je obrazovano namesništvo sa knezom Pavlom na čelu, Đorđe je kazao: „Aleksandar mi ni testamentom nije dozvolio slobodu.“

Tako se i desilo.

Đorđe će biti oslobođen tek kada Nemci budu 1941. godine okupirali Jugoslaviju. Posle šesnaest godina.

Nacisti i Milan Nedić su pokušali da njegov ugled iskoriste za svoje političke interese. Đorđe je sve to odbio kao i ponudu da se preseli u Beli dvor.

Posle Drugog svetskog rata čestitao je na pobedi Titovom generalu Peku Dapčeviću odbivši sve privilegije koje su mu komunisti ponudili.

Umro je 17. oktobra 1972. godine kao penzioner u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *