Špijuni rade, a šta čekaju Kotraobaveštajci!

IZ UGLA SLUUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

Špijuni rade, a šta čekaju

Kotraobaveštajci!

 

Piše: Boža Spasić

 

 Nakon bombardovanja, niko u ovoj zemlji nije napravio ozbiljniju analizu koliko je propusta napravio naš bezbednosni kontraobaveštajni aparat. Niko nije napravio spiskove mogućih agenata jer agenti ne služe samo za jednokratnu upotrebu, nego su temelj obaveštajne zajednice potencijalnih agresora na ovu zemlju

 

Istorijski gledano najtragičniji mesec u istoriji našeg naroda je mart, i to se ponavljava nekoliko stotina godina… Ne postoji mogućnost da napišemo ovaj tekst, a da se ne osvrnemo da je u martu 1999. godine fašistička klika NATO, počela bombardovanje Srbije. Počeo je genocid kakav svet nije video od drugog svetskog rata.

Na našu zemlju sjurile su se falange takozvanog civilizovanog i demokratskog sveta. Zar je moguće da se demokratijom hvale oni koji su bombardovali ovu zemlju.

Ima puno ratnih zlikovaca, teško ih je nabrojati, koji slobodno šetaju ovim svetom koje bi svaki normalan i civilizovan svet sada sudio, jurio i tragao za njima.

Da spomenemo samo neke, Havijer Solana,Vesli Klark,Toni Bler, Madlen Olbrajt, Bil Klinton, Žak Širak, Džimi Šej, Ričard Holburk i tako dalje, malo je papira koliko ima ovih zlikovaca.

U svakom bezbednosnom sistemu, bilo koje zemlje ovi zlikovci bi trebali da budu predmet interesovanja. Neki su mrtvi a neki još žive. Godine za zlikovce ili gore navedene ratne zločince i teroriste ništa ne znači. Njih će naša obaveštajna služba voditi u svojim evidencijama i  meriti vreme i mesto kada bi ih trebalo privesti pravdi.

Kažemo vreme ništa ne znači. Nije li bivša Jugoslavija pronalazila ratne zločince po šumama Paragvaja, Argentine, po Amazonu. Koga smo pronašli njemu smo i sudili odmah na licu mesta. Nije li bivša Jugoslavija tragala za Andrijom Artukovićem i Dinkom Šakićem, komandantom logora Jasenovac godinama.

Na obaveštajnoj službi ove zemlje a ima ih dve, civilnu i vojnu, je da permanentno prati gde su i šta rade ratni zlikovci. Danas su oni možda nedostupni našoj službi iz razno raznih razloga, ali vreme za obaveštajne službe radi.

Za vođenje tog takozvanog „tihog rata“ potreban je i unutrašnji faktor. Unutrašnji faktor će uvek da deluje ako je zemlja slaba ili je neprijatelj isuviše jak. Zato postoje kontraobaveštajne službe koje treba da otkriju taj unutrašnji faktor koji destabilizuje zemlju i praktično otvara vrata agresiji. Najopasniji agresor je zapravo taj unutrašnji faktor. On izjeda zemlju iznutra, da njoj, zemlji ne ostane ništa za samoodbranu.

Ako kontraobaveštajna služba nije u stanju da otkrije  prosto rečeno strane špijune, džaba nama i vojska i rakete i avioni. Miloševićeva kontraobaveštajna služba u rasulu jurila je periferne igrače. Ona nije imala snage da se agresivno suprostavi tom unutrašnjem delovanju strane agenture. Neposredno pre bombardovanja, razno razni agenti, dakle ljudi našeg porekla, naši građani iznosili su iz zemlje mape. Lokacije, fotografije, pisane i usmene izveštaje koje su stranom agresoru, fašističkom NATO aparatu omogućile da zlikovci iz aviona pogađaju naše sobe, antene, kasarne, škole, bolnice sa preciznošću od  sto posto.

Naprosto kontraobaveštajna služba je spavala, a špijuni su radili.

Nakon bombardovanja niko u ovoj zemlji nije napravio ozbiljniju analizu koliko je propusta napravio naš bezbednosni kontraobaveštajni aparat. Niko nije napravio spiskove mogućih agenata jer agenti ne služe samo za jednokratnu upotrebu, nego su temelj obaveštajne zajednice potencijalnih agresora na ovu zemlju.

Zato je sa lakoćom, dakle nonšalancijom, bilo moguće ubiti i premijera ove zemlje a da sem neposrednih ubica , dakle atentatora nije uhvaćen niti jedan strani agent koji je učestvovao na bilo koji način u ovoj operaciji.

Tek mnogo kasnije, dakle u vreme kada na vlast u ovoj zemlji dolaze ozbiljni ljudi i patriote, počinje da se vodi briga i o takozvanom bezbednosnom aparatu zemlje. Teško je nakon rasula i porodičnih, kumovskih veza, partijskih glupana koji su primani u službe, stvari dovesti u red.

Nije šala ako se kaže da je do pre tri-četiri godine, naš bezbednosni sistem doveden do rasula. Agenti su se šetali ovom zemljom gotovo legalno. Sada su izmišljeni novi vidovi agenture. To nisu agenti nego lobisti za neke međunarodne organizacije koje otvoreno prete suverenitetu ove zemlje. Nisu samo lobisti. Otvorene pretnje predsedniku republike u vidu „scenarija Čaušesku“ su ozbiljan znak da nije to tvorac te ideje sam smislio već agentura koja ga podučava i podsterkuje na to. Naši slobodni šetači po svetu, dođu ovde pa prete da će se suditi svim predstavnicima vlasti, opet ne prete oni već agentura koja  ih usmerava. Deo te unutrašnje  špijunaže je ozbiljna kontrapropaganda i specijalni rat. Specijalni rat su zapravo vrata za ulazak terorizma u zemlju. Neće taj terorizam zapravo ući u zemlju negde spolja kao što je to bilo u bivšoj Jugoslaviji, njegovi resursi su u zemlji, ali treba agentura da ga raspline.

Naša kontraobaveštajna služba tu i tamo evidentira ili stidljivo privede nekog stranog državljanina koji kao američka Foka traži pištolj za nepoznate ciljeve ili grupu “turista” koja snima baš slučajno zgradu komade naše vojske.

Onaj ko se seća, zna, da su nekoliko meseci pre bombardovanja Srbije pa čak i nekoliko sati u zemlji boravile na stotine “slučajnih turista” koji su ispred nosa naše kontraobaveštajne vojne i civilne  službe  snimali, evidentirali i razmeštali lokatore po celoj zemlji.

Miloševićeva služba u to vreme se bavila mnogo ugodnijim i unosnijim poslovima, švercom cigareta i nafte.

Današnja naša slušba bezbednosti mnogo ozbiljnije pristupa problem pravovremenog otkrivanja špijunaže. Ponavljamo ona nije ubačena samo spolja, ona je već unutra u zemlji treba je samo probuditi.

U obaveštajnoj zajednici se redovno postavlja pitanje šta je važnije kontraobaveštajni ili obaveštajni rad. Već otrcana fraza da je to deo jednog te istog procesa odavno ne važi. Kontraobaveštajna služba je alfa i omega zaštite zemlje. Svako otkriće da je naš građanin povezan sa stranim službama je kapitalno otkriće samo je pitanje  koliko je zemlja moćna da aktivira represivni aparat i hapsi i sudi agente. Ukoliko obaveštajna služba ima saznanja da se u trećoj zemlji nalaze naši ratni rasporedi, planovi evakuacije, značajne zaštićene lokacije onda je sistem kontraobaveštajne zaštite  propao, a zemlja je u problemu.

U ovoj zemlji nije bila retkost da se značajni papiri nose u strane ambasade ili  krišom po parkovima i beogradskim burdeljima dostavljaju strancima. U obaveštajnom radu se smatra poslasticom kada se od nekog državnog činovnika dobije bilo kakva informacija, a papir je samo priznanica koju treba platiti.

Mnogo ozbiljnije, mnogo jače treba naše službe da se bave unutrašnjom špijunažom. Ne treba tu tražiti ni Amerikance ni MI 6 ili BND. Tržište obaveštajne robe u Srbiji je jedno vreme delovalo kao buvljak, onaj u Pančevu gde je sva roba u blatu samo je treba pokupiti. Danas to već nije tako. O tome drugi put.Tako je  na dan početka zločinačkog bombardovanja NATO na  Srbiju, ove godine, na pitanje o bombardovanju američki ambasador Skot, odgovorio “ja ne bih danas o tome”. Bravo ambasadore, vi bi ste valjda o demokratiji, paljenju ambasade i braći Bitići.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *