SRPSKA MAFIJA KOPIJA KOZA NOSTRE!

IZ UGLA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

SRPSKA MAFIJA KOPIJA KOZA NOSTRE!

Kao i mafija tako i korupcija deo su jednog sistema nedokučivog praktično ni za jednu policiju na svetu, sudove, tužilaštva. Rezultati borbe protiv korupcije ili mafije su samo senzacija za novine i ništa više

Piše: Boža Spasić

Kada je pre neki dan objavljena vest da je u zatvoru u Parmi, umro  Salvatore Toto Riina, jedan od glavnih mafijaških kumova ne samo Italije, bila je to prava vest za analitičare koji povezuju mafiju, vlast i politiku.

Već ostareli Salavatore Riina, imao je 87 godina kada je umro bio je osuđen na ukupno 26 doživotinih kazni zatvora. To su one nelogične i nejasne kazne koje je moderni svet uveo da bi navodno poštovao neki moralni ili ko zna kakav kodeks kojim je ukinuta smrtna kazna.

Mafijaški bos, je rođen u Carleoneu, dakle  već epskom mestu koje se vezuje za mafiju jer se Carleone pominje kao i mesto rođenja čuvene mafijaške filmske zvezde Don Vita Korleonea iz filma Kum, koji je po svoj prilici jedan od najgledanijih filmova na svetu, od postojanja filmske industrije.

Salvatoreu Riini su specijalne italijanske sudije i tužioci nabrojale ukupno 150 naredbi za ubistva što političara, što sudija, tužioca, policajaca i neposlušnih mafijaša. Nema podataka da li je ovaj mafijaški bos i sam ubijao ali njegov rođeni sin već robija zbog najmanje pet ubistava.

Mafija je čudna tvorevina i obnovljiva tako da mafija i njeno delovanje nisu ni osetili odlazak jednog mafijaškog bosa ili kako se kaže Capo dei capi.

Ova vest možda ne bi ni bila interesantna u ova vremena masovnih ubistava, pojave novih mafija na svetskoj sceni ali italijanska mafija je nešto što je uvelo nove metode kriminala, načine rada i uvelo prvo pravu metodu  uvlačenja političara u njihov lanac ne samo podmićivanjem već i brojnim drugim mafijaškim sredstvima.

Za naše prilike na ovom našem prostoru italijanska mafija je uvek bila primer za ugled klincima koji su odrastali na asfaltu i koji su prvim krađama nekih sitnica već umišljali da su mafijaši.

Već negde krajem devedesetih godina, ozbiljni mafijaški „poslovni ljudi“ kontrolisali su u  Srbiji transporte droga, cigareta, prostituciju,vozila pa čak i oružije. Ti mafijaški kontrolori kako smo ih zvali su se prvo pojavili u Surčinu gde je tada stvaran bastion mafijaškog uporišta koji će biti aktivan sve dok se nije utopio u tzv“zemunski klan“ ili obratno.

Naši ljudi iz podzemlja su na različite načine dolazili do kontakata sa mafijom. Bile su to pljačke pošta i banaka u severnoj Italiji, zauzimanje ozbiljnih pozicija sa prostitucijom i drogom u Nemačkoj. Veoma retko je SDB registrovala da je dolazilo do sukoba naših i italijanskih mafijaša, ali je notorna činjenica da su italijanski mafijaši pomagali pri bekstvima Arkana, braće Šaranović i još nekih uglednijih jugoslovenskih kriminalaca iz zatvora uglavnom u Nemačkoj i Italiji.

Iako je to daleko bilo od sistematskog rada italijanske mafije bilo je tu i tamo pokušaja da se predstavi kako su naši kriminalci ili podzemlje slični originalnoj mafiji.

Ta vremena će doći, kada se raspala Jugoslavija i kada su  tzv.” naši mali mafijaši”, videli šansu ne samo da se bave kriminalom već da mogu učestvovati u mnogo unosnijim poslovima. Za to im je trebala politika, državna bezbednost, vojna bezbednost, mnogo novca koji je trebao da se raspodeljuje.Već početkom devedesetih godina do tada usmerenu i kontrolisanu našu mafiju od strane SDB i dobre policije Beograda, preuzima pod svoju kontrolu tzv. Resor državne bezbednosti Srbije. Verovatno u prvo vreme da je državna bezbednost Srbije smatrala da će  pomoću mafije stvoriti parapolicijski aparat koji će učestvovati na ratištima Jugoslavije, a ona prati ruke da nema nikakve veze sa organizacijom . No nije se samo Resor državne bezbednosti interesovao za tzv. srpsku mafiju. Negde početkom devedesetih godina  kada je Željko Ražnjatović Arkan tada već viđeni komandant  garde otvarao prodavnicu kolača u Sokobanjskoj ulici u Beogradu na svečanom otvaranju glavni gost mu je bio Radovan Stojićić Badža, tada šef javne bezbednosti srpske policije. Bacale su se u zanosu raspoloženja, bombe, pucalo se iz svog mogućeg oružija zato što je otvoren kafić. Šta je i kako je na tu proslavu  dospeo prvi srpski policajac tog vremena bila je glavna tema rasprava u raznim krugovima Beograda. Ali ti kolači koji su to veče pojedeni u slastičarnici   “ARI” u Beogradu su prva naznaka da se i naše kriminalno podzemlje prilagodilo, naučilo od mafije da mora da ima svoje policajce, sudije, političare i da je svet njihov.

Nije tajna da  su neke sudije tog vremena dobijale  posebne poklone od razno raznih sitnijih i krupnijih mafijaša u posebnom obliku. U to vreme nastajanja mafije na našim prostorima stvorene su i mafijaške banke kao što je “Dafiment” banka i još nekoliko kvazi banaka koje su služile za pranje mafijaškog novca. Dakle, srpski mafijaši su uveli praksu da se sudije, policajci, političari ili bilo ko za koga su oni procenili da im je partner u poslu, za njih uplaćivali novac kod te banke, nisu davali znači nikav keš, aktovke sa složenim novčanicama nego legalnu potvrdu da je sudija, policajac ili bilo ko drugi uplatio novac kod Dafine.Time je podmićeni državni činovnik dobio ne samo obećani procenat od posla već i uvećan  kvazi kamatama koje je ta mafijaška banka isplaćivala.

Iz tih vremena nastaje i termin ili naziv  “kontraverzni biznismen”.Mafijaši više ne troše toliko novca u kockarnicama i na druge ludosti već kupuju nekretnine, ulažu u poslove.

Miloševićevo doba nije moglo da se na kraju oslobodi mafijaških stega koje su sami njegovi činovnici stavili na društvo. Šefovi bezbednosti kupuju vile po Dedinju i Senjaku, vinograde, kupuju fudbalske klubove dok im  policajci, političari, čak i partijski drugovi Miloševića i njegove porodice ginu u mafijaškim obračunima.

Nakon rušenja Miloševića, mafija se vrlo brzo prilagodila novim vlastima. Ovoga puta je bilo mnogo lakše jer deo mafije nije morao da ratuje da bi stekao povlašćen položaj već su samo uletali u poslove i kroz vrata koja su im otvarale nove demokratske vlasti. Tako od vremena ubistva Đindjića koje svako pripisujemo kvazi državnom aparatu i mafiji pa do narko bosa Šarića gde su se upleli i političari i policiski generali, Srbija je definitivno zaokružila proces mafijaškog kopiranja italijanske Koza nostre.

U međuvremenu mnogi srpski kvazi mafijaški bosovi su ubijeni, neki naprosto nestali ali ostaje analtička procena da je mafija na našem prostoru uspela da sačuve deo kolača koji je proban i pojeden jedne noći dalekih devedesetih godina na Senjaku u Beogradu.

Mi danas imamo veoma ambiciozan plan borbe protiv korupcije koju sprovode aktuelne vlasti. Obično se smatra da je mafija uvučena u tu korupciju ili je ona uvukla političare. Zato je veoma teško razbiti taj korupciski lanac koji isisava ovo društvo. Kao i mafija tako i korupcija deo su jednog sistema nedokučivog praktično ni za jednu policiju na svetu, sudove, tužilaštva. Rezultati borbe protiv korupcije ili mafije su samo senzacija za novine i ništa više.

Amerikanci su čak donosili posebne zakone poput zakona RICO /Recketeer influenced and Corrupt  Organizations Act/ kojim su krenuli u borbu protiv mafije. Rezultata je bilo, ali samo do onog trenutka dok se mafija nije preorjentisala na drugačiji način delovanja. Uhapšeno par ostarelih ganstera,donova i kumova i ono što je najinteresantnije i par kongresmena i senatora.

Otuda i vest sa početka ovog teksta o smrti mafijaškog zlikovca Salvatorea Toto Riine je bila samo vest. Ostareli mafijaši umiru. Novi su već zauzeli pozicije. No u idućem broju AFERE nešto više o svetskoj političkoj mafiji.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *