ŠTA JE STALJINOV SIN JAKOV GOVORIO O DRAŽI, A ŠTA O TITU!

Jakov Džugašvili ili sudbina Staljinovog sina:

Svedočenje Dražinog oficira  (3)

O Draži je govorio lepo,

o Titu ništa nije pričao!

„Sećam ga se kao danas. Omalen, lepo razvijen, malo mongolskog tipa, ali lep mladi čovek. Bio je vrlo ozbiljan. Malo je govorio, a više slušao. O đeneralu Mihailoviću izražavao se vrlo pohvalno. Broza uopšte nije pominjao!“ (Pukovnik JVuO Branislav J. Pantić)

Piše: Luka Mičeta

O Jakovljevom boravku logoru u Libeku postoji i, manje poznato, svedočenje jednog oficira JVuO koji je sa njim tada bio u zarobljeništvu. Pukovnik Branislav J. Pantić je 1964. godine u Sidneju objavio knjigu “Banditsko komunistički logor” koju je posvetio „mučenicima i herojima koji su, za svo vreme, u nemačkom zarobljeništvu, dosledno i neustrašivo stajali u borbi protiv nemačkih nasilnika i komunističkih izdajnika“.

U logoru Libek u tom trenutku se nalazilo: oko 3.000 poljskih, 600 francuskih, 135 belgijskih i 25 jugoslovenskih oficira. Pukovnik Pantić bio je važan čovek generala Draže Mihailovića među beogradskim ilegalcima. Nedićeva Specijalna policija ga je uhapsila sredinom decembra 1941. godine i predala Nemcima koji će ga internirati krajem marta 1942. godine u nacističke logore gde je dočekao kraj rata.

JAKOV DŽUGAŠVOLI

U ovoj svoj knjizi pukovnik, je pored ostalog, svedočio i o Jakovu Džugašviliju:

DVA VAŽNA ZAROBLJENIKA

“U to vreme, u ovom logoru, nalazila su se dva izvanredno važna zarobljenika. Jedan je bio poručnik Jakov Džungašvili, rođeni sin Staljinov, a drugi je bio sin Leona Bluma, bivšeg predsednika francuske vlade, kapetan — inžinjer Šarl (treba Rober) Blum. Obojica su bili smešteni u đeneralsku baraku, soba do sobe. Ova baraka nalazila se na jugozapadnoj ivici logora i bila je samo žičanom preprekom razdvojena od jednog puta, koji je vodio pored same prepreke. Odmah od puta teren je blago padao u jednu uvalu, koja je bila posejana kukuruzom.

Ja sam poručnika Jakova posetio samo jedanput. Sećam ga se kao danas. Omalen, lepo razvijen, malo mongolskog tipa, ali lep mladi čovek. Bio je vrlo ozbiljan. Malo je govorio, a više slušao. Zarobljen je negde oko Smolenska. O đeneralu Mihailoviću izražavao se vrlo pohvalno. Broza uopšte nije pominjao! Sećam se kao danas. Bilo je govora o svršetku rata i povratku u otadžbinu. Onda je on rekao: ‘Svima vama je lako! Svi imate gde da se vratite. Ali gde ću ja posle rata? Ni sam ne znam!‘ Na moje začuđeno pitanje, kako to da on nema gde da se vrati i zašto?! Odgovorio je:‚Kod nas je odgovornost zarobljenika vrlo velika. Za zarobljenike predviđena je čak i smrtna kazna! Ali bolje je da ne razgovaramo o tome, posle rata neka bude — što mora biti’.“

JAKOV U NEMAČKOM ZAROBLJENIŠTVU

KOPANJE KANALA ZA BEKSTVO

Posle nekog vremena kapetan Urošević mi je rekao, kaže pukovnik Pantić, “da se dogovorio sa poručnikom Jakovom, da se iz njegove sobe prokopa tunel ispod žičane prepreke i puta, koji je prolazio pored samih žica. Prema proračunu trebalo je prokopati tunel u dužini oko 70 metara — pa da se izbije sa one strane puta — u kukuruz. Odluku je doneo kapetan Urošević. Posle razgovora sa poručnikom Staljinom, on je dao pristanak da se rad odpočne iz njegove sobe s tim, da i on učestvuje u begstvu. Dalje je odlučeno, da se u kombinaciju za rad i begstvo uzmu u obzir samo Poljaci. Francuzi i Belgijanci ocenjeni su kao nedovoljno sigurni i čvrsti. Poljaci su odredili šest oficira. Mi, sa naše strane odredili smo kapetane Uroševića i Dabetića, što sa poručnikom Jakovom čini svega devet oficira. Dalje je odlučeno: da samo tih devet oficira učestvuju u radu i da samo oni mogu da iskoriste tunel. I niko više”.

KAMION UPAO U TUNEL

Na organizaciji bekstva se radilo užurbano i naporno. Posle dvomesečnog teškog i napornog rada tunel je bio probijen i spreman za upotrebu.

“Ali jedna neobična, neverovtna, glupa i nepredviđena slučajnost”, kaže pukovnik Pantić, “onemogućila je i ovaj poduhvat. Peti juli 1943., bio je predviđen kao dan izlaska. Do toga dana sve je bilo gotovo i spremno za begstvo. Određeni oficiri za izlazak, ulazili su jedan po jedan u sobu poručnika Staljina i spuštali se u tunel. Početak izlaska bio je određen za deset časova po podne. Ovo iz razloga, da bi begunci imali vremena da se, do zore, udalje što više od logora.

I sad nastaje ono Jakšićevo:‚Il ne da đavo, il ne da Bog‘! Baš kada su se svi begunci spustili u tunel i zauzeli red izlaska, putem je, pored logora, naišao jedan teški nemački kamion! Pod teretom kamiona i inače slaba konstrukcija tunela — srušila se! Kamion je prednjim točkovima upao u tunel i više nije mogao da krene. Zbog ovoga i cela grupa begunaca bila je predvojena. Najgore je prošao kapetan Dabetić. On je bio zatrpan koljem, žicom i peskom. Jedva ga je izvukao kapetan Urošević uz pomoć Poljaka. Na izlazu iz tunela našla su se tri poljska oficira. Ostali su predvojeni upalim kamionom. Razumljivo je, da je sad nastalo hitno izvlačenje iz tunela i kroz Staljinovu sobu svaki je hitao u svoju baraku. Reflektori su odmah upravljeni na provaljeni tunel tako, da ni ona tri poljska oficira nisu mogla, niti smela izaći. Oni su uhvaćeni na licu mesta i oterani u zatvor. Svi ostali uspeli su da se izvuku i raziđu po svojim sobama.

Ceo logor bio je blokiran. Stvar je bila svršena! Izlazak onemogućen! Nastala je uobičajena nemačka trka, vika, dreka, i cika! I razume se, Nemci su tunelom lako ušli u sobu poručnika Staljina.

Sutradan obavešteni smo, da su kapetan Blum i poručnik Staljin, u toku toga jutra, odvedeni iz logora u nepoznatom pravcu.

 Ni za vreme rata, ni posle rata, nisam mogao da saznam za sudbinu poručnika Jakova Džugašvilija — Staljina! O njegovom bratu Vasiliju, nekakvom maršalu SSSR -a dosta je pisano u raznim listovima. Ali o Jakovu — nigde ni reči!? Verovatno je dobro prorekao svoju ličnu sudbinu, koju sam, po njegovim rečima — izložio“.

Dakle, Jakov je prebačen u poseban logor Zaksenhauzen u najgori deo „A“ gde je od 1936. godine kada je logor osnovan pa do 1945. godine ubijeno 100.000 ljudi. Tu je inače bila najveća nacistička radionica za falsifikovanje zapadnih valuta. Lažne britanske funte u apoenima od 5, 10, 20 i 50 funti koje su nacisti pustili u opticaj 1943. godine Banka Engleske nikada nije otkrila.

U logoru Zaksenhauzen – u blizini Berlina, gde se nalazila komanda svih nacističkih koncentracionih logora – u baraci broj jedan posebnog dela „A“ Jakov je zatekao Vasilija Kokorina (koji se lažno predstavio kao sestrić Vječeslava Molotova) i četvoricu engleskih sapatnika: Tomasa Kušinga (Čerčilov rođak, po nekim izvorima), Patrika o Brajna, Viljem Merfija i Endru Uolša.

Posle jedne svađe sa engleskim oficirima Jakov je od komandanta logora štandartenfirera Antona Kojndlija zatražio da bude vraćen u u međunarodni kažnjenički Oflag (naziv Oflag je skraćenica od Ofiziers-kriegsgefangenenlager) logor u Libek-Forverku

Po svedočenju Tomasa Kušinga i Vasilija Kokorina – koje su oni dali u Berlinu 15. aprila 1943. godine –  poručnik Džugašvili se bacio na žicu na kojoj je potom ubijen.

SVEDOČENJE VOJNIKA KOJI JE UBIO JAKOVA

U iskazu pred Posebnom komisijom čuvar u činu rotenfirera Konrad Harfih koji je upucao Jakova Džugašvilija je, pored ostalog, rekao:

„14. aprila 1943. godine oko 20 časova zauzeo sam svoje stražarsko mesto. Svi zarobljenici, osim Jakova Džugašvilija, bili su u baraci, samo je on ležao pored barake i udarao grančicom o zemlju. Obratio sam pažnju na to da je zarobljenik jako uzrujan.

Kada je došao načelnik karaule sa ključevima unteršarfirer Igling da zaključa zarobljenike u baraci, ja sam krenuo da zatvorim vrata na mreži koja je odvajala dve barake. Jakov Džugašvili je još uvek ležao pored barake. Ja sam zatražio da on uđe u baraku, ali je Džugašvili odbio rečima: ’Ne, radite što hoćete, ali u baraku ja ući neću. Hoću da razgovaram sa komandantom.

Inglin je krenuo ka tornju da bi razgovarao telefonom sa komandantom logora, ali samo što je otišao, Džugašvili se bacio na žicu vičući mi: ’Posten, schieß (Stražaru pucaj!) Ja sam mu odgovorio: ’Niste pri čistoj svesti, vratite se, idite na spavanje, sutra će se sve smiriti!’ On je odgovorio: ’Der deutsche Posten ist der Feigling. Der russische Posten würde gleich schießen’ (Nemački stražar je kukavica. Ruski stražar bi pucao).

Pomislio sam: daću mu mogućnost da se opameti. Okrenuo sam se i pošao do barake. Kada sam se odmakao jedno 40 metara i okrenuo se, video sam da je on sa obe ruke uhvatio za žicu sa naponom. Posle toga sam morao prema pravilima da upotrebim oružje. Nanišanio sam sa rastojanja od 6-7 metara njegovu glavu i pucao. Pogodio sam ga. Odmah posle pucanja on je pustio ruke, odbacio se čitavim telom i ostao da visi na žici glavom nadole. Mesto odakle sam pucao, obeležio sam krstićem na planu logora. Strelica pokazuje put kojim se kretao Džugašvili od prve žice do žice sa visokim naponom. Nisam ispalio metak upozorenja“.

Situaciju oko sudbine Jakova Staljina sublimirao je šef Odeljenja za registraciju i arhivske fondove Savezne službe bezbednosti Rusije Vasilij Hristoforov zvanično potvrdivši:

„Arhiva FSB-a Rusije ima dovoljno dokumentarnih dokaza da je sin Josipa Staljina, Jakov Džugašvili, zaista bio u nemačkom zatočeništvu“, dodajući da svi „oni koji su bili u fašističkom zatočeništvu sa Jakovom pronađeni su i ispitivani nakon rata pokazali su da se Staljinov sin ponašao dostojanstveno.“

Međutim, i pored svih odgovora koje je ponudila istorija oko smrti Jakova Staljina i dalje u pojedinim delovima ruske javnosti postoje kontroverze.

MOŽDA NIJE NI BIO U LOGORU

Jurij Ignjatijevič Muhin, poznat kao podržavalac raznih teorija zavere, pravni zastupnik Jevgenija Jakovljeviča Džugašvilija (1936-2016), Staljinovog unuka, mu javlja jednom prilikom:

„Dakle, Jevgenij Jakovljevič … vaš otac je pao u borbi, neustrašivo komandujući baterijom, i nije se predao.“

Slično misle još neki autori.

Artiom Sergeјev, Staljinov usvojeni sin, tvrdio je da Jakov nikada nije bio u nemačkom zatočeništvu, već da je poginuo u borbama 16. jula 1941.

Artioma Fedoroviča Sergejeva (1921-2008) – general-major artiljerije, jedan od osnivača protivvazdušnih snaga SSSR-a – je nakon smrti oca Fjodora Andrejevića Sergejeva usvojio Staljin. On u svojoj knjizi „Razgovori o Staljinu“ piše:

„Najstariji Staljinov sin, Jakov, rođen 1907. godine, je inženjer elektrotehnike koji je diplomirao na Elektromehaničkom fakultetu Instituta inženjera železnice i železničkog saobraćaja. Završio je artiljerijsku akademiju, otišao na front, borio se. Dugo se smatralo da je nestao, a onda je navodno uhvaćen u zatočeništvu. Ali ne postoji nijedan autentičan dokument koji bi potvrdio da je Jakov bio zarobljenik. Verovatno је 16. jula 1941, ubijen u borbi. Mislim da su Nemci pronašli njegove dokumente sa njim i dogovorili takvu igru sa našim odgovarajućim službama (Думаю, немцы нашли при нем его документы и устроили такую игру с нашими соответствующими службами). Tada sam morao da budem u nemačkom zadnjem delu (Мне в то время пришлось быть в немецком тылу). Videli smo letak na kome je navodno bio Jakov sa nemačkim oficirom koji ga ispituje. U mojoj partizanskoj jedinici bio je profesionalni fotograf. Postavio mi je pitanje, kakvo je njegovo mišljenje: da li je to lažni ili ne, nije odmah rekao ništa, a samo dan kasnije je sa sigurnošću rekao: montaža i falsifikat. Sada forenzički pregled potvrđuje da su sve fotografije i tekstovi iz Jakovljevog navodnog zatočeništva montaža i lažiranje. Da im se Jakov, kako tvrde Nemci, predao oni bi se pobrinuli za pouzdana svedočenja, a ne za sumnjive fotografije: koje su ili bile mutne, slikane sa leđa i sa strane (Конечно, если бы Яков, как утверждали немцы, попал к ним, то они бы позаботились о достоверных свидетельствах, а не предъявляли сомнительные: то фотографии размытые, то со спины, то сбоку). Na kraju, ni svedoka nije bilo: poznavali su Jakova samo sa fotografija, ali su ga identifikovali u zarobljeništvu, a zatim isti neozbiljni dokazi (Свидетелей тоже в итоге ни одного не оказалось: то они знали Якова лишь по фотографиям, но в плену опознали его, то такие же несерьезные свидетельства). U to vreme, Nemci su imali dovoljno tehničkih sredstava za snimanje filma, fotografije i snimanje glasa. Ovo nije ništa. Dakle, očigledno je da je Staljinov najstariji sin umro u borbi.“

Galina Džugašvili – moj otac nije bio zarobljen

Sovjetski istoričar Sergej Viktorovič Devjatov (1960), od 2014. godine rukovodilac Odeljenja za rusku istoriju 20. – 21. veka na  Moskovskom državnom univerzitetu (Истори́ческий факульте́т Московского государственного университета М. В. Ломоносова) objavio je da domaće i strane arhive, uključujući i ličnu arhivu Staljinove porodice, indirektno potvrđuju verziju da njegov najstariji sin, Jakov Džugašvili, nikada nije bio u nemačkom zarobljeništvu tokom Drugog svetskog rata.

Devjatov je takve podatke objavio na „okruglom stolu“ „Problemi objavljivanja izvora o istoriji Rusije dvadesetog veka“ („Проблемы публикации источников по истории России ХХ века“), posvećenom otvaranju poverljivih materijala iz arhiva FSB-a Rusije.

Prema njegovim rečima, „sprovedene objektivne forenzičke istrage, uključujući i studije rukopisa, ukazuju da je, najverovatnije, reč о aktivnom propagandnom specijalnom potezu nemačkih tajnih službi“. „U zatočeništvu ima oko 10 fotografija Jakova Džugašvilija“, objasnio je istoričar, dodajući da su ih stručnjaci iz Ministarstva odbrane analizirali i zaključili da je reč o veoma kompetentnoj fotomontaži. Verovatno su korišćene fotografije koje su pronađene na telu preminulog starijeg poručnika Džugašvilija.

Međutim  na mnoga pitanja ni danas nisu dati odgovori.

Gde su pripadnici 14. haubičke artiljerijske pukovnije koji su videli Jakova uoči 16. jula 1941. godine? Reč je o najmanje 1.500 ljudi.

Kako to da osim Jakova, niko nije zarobljen?

Da je Jakov bio zarobljen i da je priznao Nemcima da je Staljinov sin zar Nemci ne bi organizovali veliku propagandnu predstavu. Zašto Nemci nisu koristili njegovu sliku za široku propagandu u kojoj su bili majstori? Zašto ga nisu pokazli stranim dopisnicima?

Fajl sa slučajem Jakova Džugašvilija „sa aktom smrti ratnog zarobljenika držan je u sefu komandanta, ali je tokom evakuacije uništen zajedno sa drugim dokumentima”. Dokumente iz logora u Aušvicu – u kojem su nacisti uništili milione Jevreja – Nemci nisu spalili, ostavili su ih gotovo netaknutim, ali spalili fasciklu sa slučajem Jakova Džugašvilija?

Galina Džugašvili-Staljin, ćerka Jakova Džugašvilija rezolutno tvrdi u svojoj knjizi „Tajna vođine porodice“ („Тайна семьи вождя“) –  da njen otac nije bio zatočenik u nemačkim logorima. Ona je kazala da će vremenom priča o „zatočeništvu“ njenog oca biti izbrisana kao očigledan apsurd.

Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR-a, je post mortem Jakova Džugašvilija odlikovao Ordenom Prve Klase Otadžbinskog rata (Орден Отечественной войны) za njegovo delovanje u borbi protiv nacističkih osvajača kao i za njegovo hrabro držanje dok se nalazio u nemačkom zatočeništvu. Inače, ovim odlikovanjem odlikovano je 9.175.595 Crvenoarmejaca i učesnika Velikog otadžbinskog rata.

(Kraj)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *