Šta je, zapravo, kosovska realnost? 

 

 

Kada se priča o famoznom prihvatanju realnosti u pogledu budućnosti južne srpske pokrajine, nije isključeno, čak je i veoma verovatno da se ne misli na činjenicu da je reč o privremeno okupiranoj teritoriji po kojoj, kao po dedovini, bauljaju hiljade naoružanih pripadnika NATO sile. Potpuno je moguće da se realnost ne odnosi ni na desetine hiljada prognanih Srba koji se nikada više, kao ni njihova deca i unuci neće vratiti (jer su se prosto adaptirali negde drugde), kao ni na hiljade grobova nedužnih nam sunarodnika, koje nema ko da obiđe (a, da pritom ne stavlja glavu u torbu). Verovatno pod tu zlokobnu floskulu ne spada ni činjenica da su teroristi zlikovačke uniforme zamenili za odela i kravate, a ruke oprali pod vašingtonskom česmom, pa sada izigravaju državnike, pošto državu de fakto (još uvek ne i de jure, srećom) imaju, ponovo kao gospodari života i smrti u pokrajini. Ne, najverovatnije se da se prihvatanje realnosti odnosi nas same: na činjenicu da se Kosova i Metohije ne samo odričemo, već na njega zaboravljamo, a dobrim procentom (sramote li) ga smatramo nebitnim, već posle nepune dve decenije od okupacije. Da većina Srba nikada nije videla Kosmet, niti ima neku naročitu želju da ga vidi da na rečenicu da unesrećenom i prkosnom narodu dole, čuvarima vatre, treba pomoći, golemo parče biračkog tela odgovora „a, ko će nama pomoći“, pokazujući empatiju ispod nivoa nule i konačno da preovlađuje stav da je to tamo negde, daleko, daleko od očiju nam, a bome i od srca. Dešavalo se, dakako, i to ne tako retko, u ljudskoj istoriji da se delovi teritorije otmu, otkinu, ali nikada, do danas i do nas, da se respektabilan deo stanovništva te teritorije odriče. I kao da to odricanje, samo po sebi, nije dovoljan greh na obrazu časnog naroda, već ne može da se drži u sebi, nego se iznosi glasno, direktno i otvoreno: pre nekoliko godina Egzit je najavio DJ-a sa Kosova, ne tako davno Turistička organizacija Loznice (gde neko dobija platu od države) promovisala je Kosovo kao nezavisno državu. Sličan gaf dogodio se i RTS-u kada je izveštavao o tome kako je država Kosovo igrala u kvalifikacijama, Večernje novosti su pre neki dan objavile mapu gde je Kosovo takođe posebna republika, a ista „greška“ omakla se velikom broju proizvođača najrazličitijih vrsta robe. Ako su se ovi sramotni promašaji zaista pravdali kao slučajne omaške, uspeli smo, gledaj čuda, da evoluiramo u samoponižavanju: tako je nedavno planinarsko društvo Fruška Gora „objasnila“ da se Severna Makedonija graniči sa Kosovom i Srbijom, a na kritike građana i sugestije da je reč o jednoj te istoj državi, odgovorili su da u njihovoj verziji geografije ne vide ništa sporno. Konačno, valjda u nameri da dokažemo svoju ispravnost, kosmopolitsku pripadnost, širinu duha i evropske tendencije (divnog li pokera), postali smo veći promoteri lažne države od samih njenih tvoraca i namesnika: beogradski i novosadski bioskopi bez problema u repetoar stavljaju velikoalbanske filmove, ulice prestonice sa radošću dočekuju „Mirdite“ i druge „kulturno umetničke“ gluposti, a oni koji se tome suprotstave, etiketiraju se kao ekstremisti, nasilnici i retrogradni elementi.Da sublimiramo: borba za Kosovo, u najboljem slučaju, seže nam do „dogodine u Prizrenu“ na majici loše štampe (i to je nešto), ili eventualno tri prsta pred pekarom nesrećnika u Borči – i to je ta realnost o kojoj nam govore, a kada nam je saopšte, onda se ljutimo, osećamo uvređenim i zamislite, izdanim. Da skratimo, kada ga budemo zasluživali, imaćemo ga. A, da bi ga zaslužili, prvo ga moramo želeti. Kao Srbi. Ako smo još uvek Srbi. Možda je Konuzin onomad bio u pravu…

Tomo Lovreković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *