TAJNA ISTORIJA SRBIJE: Njegoš pocepao posvetu Milošu i Gorski vijenac posvetio Karađorđu!

TAJNA ISTORIJA SRBIJE

 

KAKO JE ANASTAS JOVANOVIĆ POMIRIO DVA VELIKA SRBINA, I KAKO SU SE OPET ZA SVAGDA POSVAĐALI

 

Njegoš pocepao posvetu Milošu i

Gorski vijenac posvetio Karađorđu!

PN:Njegoš je smatra da je stari Miloš velika tvrdica, a knezu nije bilo jasno kakav je to vladika koji ne nosi vladičanske haljine i ne ide nikad u crkvu

 

G: Njegoš:-Vaša svjetlosti, nije druge nego da mi pomognete: da mi date 10-12 hiljada dukata, da načinim nekoliko malih lađica te da ona mjesta vratim od Turaka.

Miloš se skameni kad to čuje. -Činiš voliko, – odgovori on – vrlo mi je žao, ali vam novca ne mogu dati

Piše: Gradiša Katić

 

Neke istorijske detalje i činjenice, pogotovo negativni, padnu u zaborav posle mnogo godina, istorija ne beleži sve detalje, ponekad i one koji su jako bitni. Pogotovo u režimima koji su apsolutistički i surovi, kada se glava gubila zbog loših reči, kakav je bio i Milošev.

Zahvaljujući memoarima pojedinaca ili nekim sporednim zabeleškama, neke neverovatne činjenice kakava je i ova o svešteniku, pesniku, filozofu i vladaru vladici Radu (Petar II Petrović Njegoš) sa jedne strane i Milošu sa druge, saznajemo zahvaljujući knjizi „Miloš u pričama“ koje je sakupio na osnovu svedočenja više neposrednih aktera događaja Milan Đ. Milićević. U ovom slučaju svedoci su Vuk Karadžić i dvorski fotograf Anastas Jovanović.

Knez Milioš je izišavši 1839. iz Srbije otišao u Vlašku. Posle nekog vremena ostavi Bukurešt i pređe u Beč, kupi kuću i nastani se onde da živi.

Na kraju godine 1846. boravio je u Beču i crnogorski vladika Rade (Petar II) pesnik, i baš tada je pisao svoj znameniti spev Gorski vijenac.

Knez Miloš i vladika Rade nešto su vrčali jedan na drugog. Sve su jedan drugoga nešto krivili.

Knez Miloš bi za vladiku rekao:

-Činiš voliko, kako je to? Hoće i da je vladika, i da nije vladika? Vladika – a ne nosi vladičanskih haljina, i nikad ne ide u crkvu? Zašto se ne drži svojega čina?

Vladika Rade opet bi za kneza rekao:

-Što se taj čovjek stvrdnuo toliko? Kome čuva ono nebrojano blago? Da je ono u drugim rukama – vas bi narod naš imao koristi, a i toliki pojedinci!

U ono vreme u Beču je živeo i srpski umetnik Anastas Jovanović, pitomac Kneza Miloša i veliki poštovalac vladike pesnika. Znajući za omrazu između kneza i vladike g. Jovanović naumi skloniti ta dva velika Srbina da omeknu jedan spram drugoga, i da se izmire sasvim.

Jovanović je dolazio često Knezu Milošu, i starac bi, znajući da on ide i vladici, ponekad upitao:

-A more Molerčiću šta ti radi ladika?

-Zdravo je gospodaru, i pozdravio vas je.

-Ne more biti?

-Bogami, jest – odgovori Jovanović – tek ja ne smem da vam kažem; vidim nešto ste ljuti na njega što se ne vlada kao druge vladike.

-E činiš voliko, vala mu, od boga mu zdravlje! Kad mu, more, odeš pozdravi i ti njega od moje strane.

– Hoću, gospodaru.

 

Kad bi se Anastas, inače prvi dvorski fotograf kod Obrenovića, sastao sa vladikom, ovaj bi ga isto priupitao za Miloša:

-E, gospodine Jovanoviću, šta vam radi Šumadinac?

-Zahvaljujem gospodaru zdrav je, i rekao je da vas pozdravim od njegove strane.

-Zbilja velite, ili se šalite?

-Ne šalim se, odista mi je rekao da dođem i da vam uručim njegove pozdrave.

-Hvala mu, reče vladika sasvim zadovoljno, mnogo mu hvala.

Posle nekoliko ovakih pozdrava oni zažele i sastati se. Vladika je hteo biti prvi, ali knez ugrabi te poseti pesnika:

-Činiš voliko, – rekao je tada g. Jovanoviću – neka se on vlada kako hoće: za svoje vladanje on ima kome odgovarati, ali za mene to je svešteno lice, i ja hoću njemu prvi da odem!

I odista ode. Kad su se sastalil, zagrlili su se, poljubili se i starac je istinski oplakao. G. Jovanović je bio srećan i kao patriota i kao prijatelj.

Vladika je međutim, svaki dan pisao svoj slavni spev. Što bi danju napisao, to bi noću čitao Vuku Karadžiću, A. Jovanoviću i još nekim Srbima, koji su k njemu dolazili.

Kad je Gorski vijenac bio gotov, pisac ga posveti imenu Kneza Miloša. Namena, upravljena Miloševu imenu, bila je najdivniji sastav koji je ikad izišao iz pera Njegoševa.

Knez Miloš, dobivši od pisca gotov za štampanje rukopis, bio je veoma zadovoljan. Odmah zapovedi da se spreme kola pa, zajedno sa svojim Molerčićem (Anastas Jovanović), sedne i ode pravo Jermenskome mitropolitu, predajući rukopis, rekne:

-Gospodine, došao sam da mi ovo trukujete u tipografiji vašega manastira, a što košta ja ću platiti!

Mitropolit ljubazno primi rukopis, zovne upravnika štamparije i preda mu ga da se radi.

-Kad jedan knez knjigu piše, rekne na to vladika Rade, – a drugi knez za nju trošak plaća, ta knjiga mora biti osobite ljepote. Zato naredi da hartija bude kruta, fina, da slova budu krupna, da tekst bude opervažen, i da u knjigu uđu 34 slike.

Nikad bolje!

Počekajte šta sad dolazi!

Turci su bili oteli od Crnogoraca Vranjinu i Lesendru u Skadarskom jezeru. Još se skadarki paša mnogo mešao u poslove crnogorske. Vladika, želeći ta mesta da povrati i turke zavarčiti da se u crnogorske poslove ne mešaju, jednoga dana dođe knezu Milošu i rekne:

-Vaša svjetlosti, nije druge nego da mi pomognete: da mi date 10-12 hiljada dukata, da načinim nekoliko malih lađica te da ona mjesta vratim od Turaka.

Miloš se skameni kad to čuje.

-Činiš voliko, – odgovori on – vrlo mi je žao, ali vam novca ne mogu dati.

-Ne zborite tako, ako nevolju znate, – reče vladika – ako mi nećete pomoći vi, a da drugi ko će?

-Nije da neću brate, – odgovori Miloš – nego ne mogu, zapravo ne smem!

-Od koga se bojite, upita vladika suho.

-Evo od koga se bojim. Iz Vlaške su me proterali što, vele, spremam bunu u Srbiji i u Turskoj. A nije, bog i duša! Sad da dam Crnoj Gori novaca, raščuće se odmah i Porta će ovaj čas tražiti da me i odavde uklone. Pa kuda ću ja ovako star a jezika ne znam? Ne mogu, ne mogu, ne mogu!

Vladika se diže i ode veoma nezadovoljan, kriveći kneza da je tvrdica preko svake mere.

Gorski vijenac se je dotle već bio počeo slagati, a i slike su se spremale.

Knez Miloš čuvši da će štampa, prema ovim novim naređenjima, koja njemu nisu pominjana, biti skuplja, pa rekne da se štampa kako je govoreno prvi put.

Sad vladika, čuvši za to, odbije svaku pomoć. A namenu, upravljenu Miloševu imenu, podere u komade. Pa svoj spev posveti Karađorđu – „Prahu oca Srbije“, kao što se vidi u prvom izdanju iz 1847. godine.

Eto, tako se sastaše i tako se za svagda rastaše ova dva velika Srbina, dva važna istorijska čoveka, knez Miloš i vladika Rade.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *