TAJNE ŽESTOKIH MOMAKA: Ovo niste znali o Kneletu, Giški, Ćenti….

Aleksandar Mandić (37), sin pokojnog Arkanovog prijatelja Milenka Mandića Mande, koji je zajedno sa komandantom Srpske doborovoljačke garde i ubijen 15. januara 2000. u hotelu „Interkontinental“, ekskluzivno za naš list seća se godina u kojima je odrastao. To sećanje podrazumeva, iz prve ruke, i dosad neispričane stvari o ljudima koji su obeležili to vreme: Arkanu, Kneletu, Giški, Bomboni, Ćenti, Slavku Mijoviću…

Sa ovim ljudima Aleksandar je, uz oca, proveo dosta vremena. Te doživljaje pretočio je u knjigu „Život posle smrti“, koja će izaći 15. januara, onog dana kada se navršava 20 godina od ubistva njegovog oca Mande i Arkana.


Ima jedna priča iz „Mažestika“ koju sam ja čuo, rekao mi je jedan ozbiljan čovek, biznismen veliki, da je neki čovek došao u hotel i pitao je Mandu: „Je l’ imaš neki auto da mi daš, da vozim ženu i decu na Zlatibor.“ Manda je sedeo tu sa jednim velikim zlatarom crnogorskim, koji je u to vreme doneo prvi milion dolara u Beograd. Vozio je novog mercedesa, plaćenog 70.000-80.000 maraka. Manda njemu kaže: „Daj čoveku auto da odveze decu i ženu.“ I ovaj da. Kada se čovek smestio sa decom i ženom, zvao je Mandu da pohvali kola, kako su super, kad ovaj: „Ja ti ga poklanjam.“ Taj čovek, ne znam čime se bavio, pita Mandu: „Kako mi, bre, Manda poklanjaš taj auto. Prvo, tuđ je, drugo košta boga oca.“ Manda, međutim, nije odustao. Zlatar pokušava da ga ubedi: „Manda, pre pet dana sam kupio auto“, ali dobija odgovor: „Ćuti, bre, on ima decu, njemu treba auto, kupićeš ti sebi koliko hoćeš.“
Ima nekoliko lokala koje je Manda poklonio, sad su to neke eminentne parfimerije, poklanjao je šta je stigao – stanove, lokale, mobilne telefone. On je bio navučen na to da pomaže ljudima, njegov dan se sastojao od toga da čašćava, da jedu, piju, da se izmasiraju ljudi koji su u grču. Vidi da je neko u grču, pa ga pošalje da se izmasira. Znao je da izađe sa 100.000 maraka i da nema u pet sati ni 100 dinara u džepu. Sve podeli. Pitao sam ga što im daje, on kaže: „Nek budu siti svi, zdravi i pravi.“ Pravio je pare tako kako ih je pravio, uzimao ih je od najbogatijih.

Knele (Aleksandar Knežević, vođa „voždovačkog klana“, ubijen u sobi u „Hajatu“ 1992. godine, imao 22 godine, prim. aut.) dolazio je u „Ric“ na Banovom brdu, ja sam išao da se kupam kao mali na bazen u Košutnjaku. Stalno me je stavljao u svoj porše ili audi, nagazi stotku i vozimo se po gradu. Da mi da stavim sve lance i idemo njegovom bratu Marku da popravljamo ocene. Sve kečeve u dnevniku, sve na peticu. Uđemo u školu pravo sa bazena, direktno. Otvori dnevnik i samo kaže profesoru: „Sve to prepravi u petice.“ I oni svi preprave, niko ne sme ništa da kaže. Idemo dalje. Vraćamo se na bazen, on se popne na desetku, najvišu skakaonicu, tada su ga ranili Crnogorci s kojima se posvađao u „Freski“. Kružila je priča da nema jedan testis, posle toga se skidao da pokaže da ima testise.
Bombona (Milan Đorđević Bombona bio je Arkanov saradnik, ubijen nakon njegove smrti, prim. aut.) bio je veliki gospodin, pomogao mi je mnogo posle Mandine smrti. Pare mi nisu trebale, ali pomogao mi je oko fudbala dok sam igrao u OFK Beogradu. Zvezdan Terzić je tada bio predsednik kluba, Bombona i on su bili prijatelji, molio ga je ili kako su već pričali, ja to ne znam, mađutim, ja sam tada igrao. Posle smrti Bombone i Slavka Mijovića ja sam ostao bez igde ikoga, bez podrške prave. To jeste tako.


Slavko Mijović je bio čovek institucija. Osnivač garde sa Arkanom. On je bio jedan od najboljih Arkanovih drugova i jedan od najhrabrijih ljudi u istoriji srpskog podzemlja. Kad pogleda, čiste se svi. On je bio sa Mandom jako dobar, možda i najbolji prijatelj, mnogo mi je pomogao. Ljudina od čoveka. On je meni savetima pomagao, a ne parama.

Manda me je molio da dam Giški (Đorđe Božović, vratio se iz Nemačke pred ratne sukobe devedesetih, ubijen na ratištu u Hrvatskoj pod okolnostima koje nisu do kraja rasvetljene, prim. aut.) pištolj. Nisam hteo da mu dam jer sam već obećao jednom velikom prijatelju, u to vreme vlasniku Fudbalskog kluba Zvezdara, Miodragu Miši Nikišiću, najboljem našem prijatelju u to vreme. Ipak, na kraju sam dao jer je Giški bio potreban pištolj. Giška je jedno vreme dolazio u hotel „Jugoslavija“, kao i pokojni Knele, Mirko Bosanac, Romeo Savić. Radili su benč, dizali tegove, svi su se takmičili ko će više da digne. Dođe Giška, sedne, ja sam malo psovao, rekao je da će da me obesi za onu stvar, ja ga izvređam malo, on izvadi 100 maraka i časti me. Onda kaže Mandi: “ Sa ovim malim ćeš imati velike probleme“. Nije mu bilo pravo.


Ćenta (Rade Ćaldović, godinama bio u Nemačkoj, ubijen u Beogradu 1997, prim. aut.) voleo je da dolazi u hotel „Jugoslaviju“ da trenira. Popije čašu mleka, diže benč. Kada vidi nekog obučenog da gleda bazen, on ga tako gurne u bazen obučenog.

Izvor: Republika.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *