TUŽNA SUDBINA EVDOKIJE, ŽENE STEFANA PRVOVENČANOG

 

Afere iz prošlosti

 

TUŽNA SUDBINA EVDOKIJE, ŽENE STEFANA PRVOVENČANOG

 

Uhvatio je u preljubi i

poslao golu u Carigrad

 

Posluživši se izmišljotinom, a možda i istinu govoreći, da je Evdokija uhvaćena u preljubi, naredi da se s nje svuče sve odelo, ostavivši joj samo tanku košulju, ali jako sarezanu, tako da je samo ono najnužnije ostalo pokriveno, i tako nečasno pusti je da ide kuda želi

 

 

 

Piše:

Luka Mičeta

 

Stefan je ženu optuživao zbog preterane pohotljivosti, dok je ona mužu prebacivala da je od same zore pijan… I kako je ova nesloga bivala sve jača, Stefan smisli i izvede jedno varvarsko delo

 

Stefan suprugu prvo odveo kod brata Vukana, vladara „srpskog Primorja“ koje je bar donekle moglo zaličiti na kosmopolitski Carigrad

 

 

 

 

 

Evdokija, sinovica vizantijskogcara Isaka II Anđela (1185 -1195), bila je isprošena za Nemanjinog drugog sina Stefana 1191. godine.

Poznatim putem Via Egnatia (Drač–Solun–Carigrad), mlada vizantijska princeza je iz blistavog megapolisa, kakav je bio Carigrad, krenula u malenu Srbiju gde ju je na granici sačekao budući muž Stefan. Iz purpurne sredine i carske atmosfere vizantijska princeza se, dakle, uputila u Srbiju, koja je krajem 12. veka, izuzimajući Primorje, „bila izrazito neurbanizovana zemlja“, koju je „karakterisao nedostatak gradskih struktura“ i koja nije imala prestonicu u užem smislu reči.

Sedište Stefana Nemanje se nije nalazilo unutar nekog urbanizovanog središta, niti je njegovo vladarsko boravište bilo stalno. Sastojalo se od nekoliko zdanja koja nisu bila utvrđena. U slučaju opasnosti dvor se sklanjao u zasebnu tvrđavu. Tek od sredine 14. veka rezidencijalni kompleksi ulaze u okvire utvrđenja i počinju da liče na zapadnoevropske zamkove.

U Nemanjinoj Srbiji tada, kaže istoričar Jovan Radonić, naročito u unutrašnjosti, nije bilo velikih kamenitih građevina sa prostranim dvorcima, luksuznim nameštajem, skupocenim prostirkama, kupatilima itd. Jedina prostrana građevina od tvrda materijala beše Nemanjin dvor u Toplici, koji je izgoreo za vreme poslednjeg srpsko-vizantijskog rata 1190. godine. Kuće su bile građene od čatme i drveta u čijem središtu je bilo ognjište, a od nameštaja mogli su se videti „po tadašnjim vlasteoskim kućama stolovi i trpeze, tronošci i klupe“.

Pišući o boravku jednog visokog vizantijskog poslanstva 1272. godine na dvoru srpskog vladara, carigradski istoričar Georgije Pahimer (1242–1310) je zabeležio zapažanja carskog izaslanika, hartofilaksa Jovana Veka, koji je po nalogu carice Teodore trebalo da se upozna sa prilikama kod Srba, „da vidi kakav je njihov način života i kako je ustrojen red u njihovoj državi“. Ovaj vizantijski zvaničnik će konstatovati da je kod Srba sve „bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju (odnosno od lova)“. Naime, ugovarao se brak princeze Ane, (kćerke cara Mihaila VIII (1259-1282) i carice Teodore) i srpskog princa Milutina, sina Stefana Uroša I, aunuka Stefana Prvovenčanog, kasnijeg slavnog srpskog kralja. Međutim,do braka nije došlo.

Kako je bilo vizantijskoj princezi Evdokiji više od pola veka ranije može se samo zamisliti.

Zato je Stefan suprugu prvo odveo kod brata Vukana, vladara „srpskog Primorja“ koje je bar donekle moglo zaličiti na kosmopolitski Carigrad.

Četiri godine kasnije na vizantijski tron dolazi Evdokijin otac Aleksije III Anđeo koji je svrgao i oslepio brata Isaka II Anđela 8. aprila 1195. godine. Vladao je carstvom na Bosforu sve dok nije pobegao iz Carigrada noću između 17. i 18. jula 1203. godine. Imao je nadimak Vamvakoravd (pamučna šiba) jer ga Vizantinci nisu doživljavali kao čvrst karakter već kao mekog, popustljivog i blagog cara. Nikita Honijat ga je okarakterisao kao čoveka u kome su se spojili kukavičluk i vlastoljublje.

Međutim, uticaj ambiciozne carice Eufrosine, supruge Aleksija III Anđela i Evdokijine majke, bio je veliki ne samo na vizantijskom dvoru. Ona se strasno i odlučno zalagala „da njena kćerka, sada carska kćerka, ne ostane samo žena srpskog princa“. Sva je prilika da je vršen veliki pritisak na srpskog velikog župana Stefana Nemanju da udovolji željama ambiciozne i energične carice – da ga vizantijski zet nasledi na srpskom tronu. Međutim, treba pomeuti da su „u novije vreme istraživači skloni da veruju kako je Stefan Nemanjić predviđen za očevog naslednika pre nego što je moglo doći do sporazuma srpskog velikog župana i vizantijskog cara, što se može zaključiti na osnovu iskaza Stefana Nemanjića u Hilandarskoj povelji.“

Prve godine braka ovog srpskog vladara nisu nagoveštavale potonje drame. Evdokija je Stefanu rodila troje dece: sinove, potonje srpske kraljeve, Radoslava, Vladislava i kćerku Komninu. Komnina se, inače, dva puta udavala u albanskoj Kroji, najpre za tamošnjeg albanskog poglavara Dimitrija, sina Progonovog, a posle njegove smrti za Grigorija Kamonu.

U toku 1200. i 1201. godine prilike u Srbiji i u Carigradu su bile sve složenije. Stefan Nemanja je umro na Svetoj gori 13. februara 1199. godine, a položaj Stefanovog tasta Aleksija III bio je nesiguran jer je izgubio u Carigradu svaki autoritet. Sve je to uticalo na Stefana, koji je „već i inače rđavo živeo sa svojom ženom“, da je na grub način „otera od sebe“.

Ruski vizantolog Fjodor Uspenski (1845–1928) smatra da je Stefan Evdokiju oterao pod uticajem katoličke struje i zbog koristi kojima se nadao od veza sa Rimom. Stefan je upravo tada počeo da napušta vizantijsku liniju i svoju novu političku orijentaciju belodano je pokazao time što je oterao Evdokiju.

Nije zabeleženo kada je došlo do neslaganja Stefana i Evdokije ali je po mišljenju grčkog vizantologa Mihaila Laskarisa (1903–1965) Stefan oterao ženu 1200. ili 1201. godine.

Jedan od ponajboljih vizantijskih istoričara Nikita Honijat (oko 1155–1217) beleži da je Stefan „ženu optuživao zbog preterane pohotljivosti, dok je ona mužu prebacivala da je od same zore pijan… I kako je ova nesloga bivala sve jača, Stefan smisli i izvede jedno varvarsko delo. Posluživši se izmišljotinom, a možda i istinu govoreći, da je Evdokija uhvaćena u preljubi, naredi da se s nje svuče sve odelo, ostavivši joj samo tanku košulju, ali jako sarezanu, tako da je samo ono najnužnije ostalo pokriveno, i tako nečasno pusti je da ide kuda želi.“

Srpski istoričar Jovan Radonić (1873–1956) pak veli da iako je Evdokija „bila lepa žena žive naravi, Stefan je, izgleda, voleo i druge žene“, dok je Evdokija, opet, „u opštenju s mladim ljudima prelazila ovda onda, granice dopuštenoga“. Da Evdokijino ponašanje možda nije bilo najprimernije ukazuje i stav slavnog vizantologa Luja Brejea (1868–1951), nekadašnjeg profesora sa Univerziteta u Klermon Feranu, koji veli da je u Vizantiji u svim periodima bilo iznenađujuće „veoma slobodno držanje, carica i carskih princeza“.

Evdokija se u prvi mah sklonila kod devera Vukana, koji je ovaj skandal iskoristio „da bi mlađem bratu što više naškodio“.

Nikita Honijat nastavljajući svedočenje o Evdokiji dodaje: „Protiveći se ovakvom zaista nečasnom i grubom postupku i preoštroj kazni, brat Vukan prekori brata zbog ove nečovečnosti i zamoli ga da utiša bes i da malo popusti imajući pred očima visoko poreklo Evdokijino, a istovremeno da misli na samog sebe, kako ne bi izašao na rđav glas zbog sramotnih dela. Ne uspevši da ubedi čoveka tvrde i neumoljive naravi, on sam ukaza Evdokiji svu potrebnu pažnju i otpremi je uz dostojnu pratnju u Drač. Kad njen otac saznade šta se dogodilo, posla pokrivenu nosiljku, nakit i ostale carske ukrase te primi kćerku u kuću.“

Kada se vratila ocu, Evdokija se preudala za cara Aleksija V Duku Murzufla (1204–1205) koji je 1204. godine od krstaša branio Carigrad. Nakon pada Carigrada u latinske ruke ona je sa mužem i majkom Eufrosinom otišla u Trakiju gde se već nalazio njen otac Aleksije III Anđeo. Doživljavajući zeta kao konkurenciju za vizantijski tron Aleksije III ga je naočigled kćerke oslepeo. Evdokija je u tom teškom času proklinjala oca dok je on nju nazivao bestidnicom.

Međutim, slepi zet Murzufl je uspeo da, potom, pobegne iz Aleksijevog zatočeništva ali ga je ubrzo krstaš Tjeri od Loosa zarobio i sproveo latinskom caru Balduinu u Carigrad koji ga je sa jednog visokog stuba bacio, na očigled naroda, „jer je bilo pogodno da takav način vršenja pravde vide svi“ kako je zapisao hroničar Žofroa Vilarduen.

Nesrećnu Evdokiju surovi otac je i treći put udao za peloponeskog gospodara Lava Sgura, za koga je pomenuti istoričar Nikitu Honijat kazao da je bio „u pravom smislu reči naslednik antičkih tirana“. Svadba je bila svečano proslavljena 1205. a već 1208. godine Evdokija je opet bila udovica. Naime, posle tri godine borbe sa krstašima, kada je video da mu nema spasa, kako veli jedna od legendi, Lav Sgur je izvršio spektakularno samoubistvo. Da bi izbegao zarobljavanje, pod punom opremom i na konju, skočio je sa zidina Akrokorinta, akropolja drevnog grada Korinta, a tada moćne tvrđave – u smrt.

Evdokija je umrla 1211. godine.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *