„UČILI SU ME DA MRZIM SRBE…“: Hrvat koji ne slavi „Oluju“ napisao emotivno pismo, oduševiće vas!

Hrvatska slavi 23 godine od vojne akcije „Oluja“, a tim povodom katolički teolog i istoričar iz Rijeke, Goran Šarić, objavio je u subotu status na Fejsbuku. Post je od tada lajkovan više od tri hiljade puta, ima više od 300 komentara i više od hiljadu deljenja. Mnogi su oduševljeni njegovom hrabrošću da, kako navode, govori istinu.

Njegovu objavu prenosimo u celosti:

„Više moraš da mrziš Srbe, nego Muslimane. Jer Musliman je nekrst, a Srbin je anti-krst“. Tako me kao dete učila moja komšinica, žena bivšeg ustaše, koji je kasnije bio saradnik UDBE, a od 1990. član HDZ-a (što je i logičan životni put). Ja sam uradio baš suprotno, voleo sam Muslimane (Bošnjake), a Srbe još više. I dobro se sećam, iako sam bio dete, vremena kada su Srbi postali „anti-krsti“. Hrvati su kukali kako sav novac ide Srbima, iako srpska sela u Krajini nisu na pragu 21. veka imala ni vodu ni kanalizaciju (neka sela nemaju ni danas), iako od 1945. do 1991. ni jedan Srbin nije bio na vodećoj poziciji ne samo u Hrvatskoj, nego ni u Jugoslaviji (Broz možda nije Zagorac, ali sigurno nije Srbin, za one koji ne znaju).

Nema društva na svetu, nema plemena u onoj zadnjoj tropskoj kišnoj šumi koje nema koncept žrtve. Ljudsko društvo je utemeljeno na žrtvi i žrtvovanju. Da bi postala stabilna, zajednica mora da pronađe krivca za svoje probleme, mora da je homogenizuje mržnja prema tom krivcu. Krivac postaje žrtva, a da bi bio žrtvovan prvo treba da ga sotonizuješ i dehumanizuješ.

Devedesetih je u Hrvatskoj uloga žrtvenog jarca pripala toj krajiškoj sirotinji i generalno hrvatskim Srbima koji su u najvećem procentu bili normalni i vredni članovi društva, koji su Hrvatsku gradili i podizali jednako kao i njihovi sugrađani hrvatske nacionalnosti. I ta netrpeljivost prema Srbima se sa nešto manjim intenzitetom oseća sve do danas (kako je Srba ostalo malo, onda su sad neprijatelji nepostojeći „Jugosloveni“, „Orjunaši“, itd.).

Šta je tačno povod za slavlje „Oluje“? Proterivanje 200.000 ljudi sa njihovih ognjišta? Spaljivanje hiljada kuća, pustošenje sela? I to sa prostora iz kojih se Hrvatska uvek demografski oporavljala i punila, a koji je danas kad je iseljavanje veće nego ikad, potpuno pust. I ako se već slavi odlazak 200.000 Srba, zašto se ne uveže i proslava odlaska 400.000 Hrvata u poslednje 4 godine? I njih je oterala slična politika.

Ako se već proslavlja što su srpska sela u Krajini opustela, zašto se ne slave prazna hrvatska sela po Slavoniji? Ako se slavi otimanje srpskih kuća, zašto se ne slave i sve one kuće koje su Hrvatima oduzele banke?

Očigledno je da hrvatske tzv. političke elite koje se svake godine naslikavaju poput starleta na Kninskoj tvrđavi ne mogu narodu ponuditi ništa više od srbofobije, ni danas, 23 godine od kako Srba više nema. A kad vidim kako narod zdušno pozdravlja 30 godina stare avione F-16 onda shvatam da bolje političare nisu ni zaslužili. U državi kojoj se sve raspada, oni kupuju avione koji će dok uđu u redovnu vojnu upotrebu biti stari više od 35 godina. Hrvatska je kao devojka koja nema zube, a zadnje pare daje za ugradnju silikona. Davno je bard hrvatskog novinarstva Igor Mandić zaključio da je Hrvatska propali projekat. Možda najgenijalniji živi hrvatski naučnik, fizičar sa Ruđera, Elvis Popović je jednom napisao:

– Rekli su mi da nikad nisam hteo hrvatsku državu. I bio sam u pravu.

Problem sa srbofobijom je što od nje ne mogu da živeti svi, nego samo elita na vlasti. Pre 30 godina, za vreme Jugoslavije, Hrvatska je ekonomski bila razvijenija od 13 sadašnjih članica EU, tokom Svetskog prvenstva u Rusiji pretekla ju je i Bugarska i sad je službeno poslednja. Ali tek kad stranci kupe zadnji hotel na Jadranu, tek kad propadne i zadnje brodogradilište, tek kad zadnje selo u Slavoniji opusti, tek kad zadnji mladi čovek sedne u autobus za Irsku, (a taj dan nije daleko), tek tada ćete shvatiti da se srbofobija ne maže na kruh (ili hleb) i ne sipa u traktor. Do tada, srećna vam proslava Oluje!

Izvor: Alo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *