Umesto Zmaja i Matije – Tuna i Rahmani u CG čitankama!

Црна Гора - Шантић, Змај и Бећковић

У читанкама у Црној Гори уместо Змаја, Шантића и Матије — Туна, Панџо и Рахмани

CC0 / Balkan Photos

Небојша Поповић

Лектире и уџбеници у Црној Гори темељно су реформисани. Без Светог Саве, Десанке Максимовић, Алексе Шантића, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића некада је било незамислив сваки наставни план и програм. Данас је у Црној Гори све другачије, па су умјесто српских великана прилику добиле неке нове књижевне „величине“.

Иако се ђаци у Црној Гори кроз образовни систем и уџбенике историје све више срећу са бројним фалсификатима попут оних да су нпр. Стефан Немања и Свети Сава огњем и мачем Црногорце превели из католичанства у православље, или, рецимо, да је по наговору Николе Пашића француска влада забранила повратак краљу Николи у Црну Гору, те да је српска војска 1918. окупирала Црну Гору, највећи резови направљени су ипак у области матерњег језика и књижевности.

У складу са новом државном идеологијом у црногорском школству, непожељно је све што има везе са Косовом и косовским митом, па су читави циклуси епске народне поезије од преткосовског циклуса па надаље избачени. Џабе се и један Гете дивио српској народној поезији, креаторима црногорских школских програма то ништа не значи, па у уџбеницима за дјецу више нема мјеста ни за „Хасанагиницу“ ни за Филипа Вишњића…

Нестали су без објашњења и Милован Глишић, Стеван Сремац, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Добрица Ћосић…

Насупрот томе, црногорске власти форсирају неку нову плејаду књижевника и писаца чија су имена махом непозната широј јавности. Тако се у црногорским читанкама од првог основне до четвртог гимназије данас налазе имена попут: Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Војислав Вулановић, Бранко Бањевић, Драгана Кршенковић, Шукрија Панџо, Блага Журић, Кемал Мусић, Хаснија Муратагић Туна, Сафет Хадровић, Ибрахим Хаџић, Азем Заимовић, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић, Фехим Кајевић.

 

Нису чули за „Крваву бајку“…

 

Професор српског језика Веселин Матовић, аутор књиге „Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима“, објашњава за Спутњик да је прогон српских писаца из образовног система Црне Горе почео још прије 15 година.

„Прво је протјеран Свети Сава као утемељивач српске књижевности, српске културе и српске духовности. А ако нема мјеста за Светог Саву у црногорском школству, онда нема мјеста ни за Српску православну цркву“, каже Матовић. Он подсјећа да је из црногорског образовног програма искључено још преко 40 српских знаменитих писаца све до Матије Бећковића.

„Недавно сам разговарао са матурантом никшићке гимназије, одличним учеником, који никада рецимо није чуо за ’Стражилово‘ Милоша Црњанског, за ’Плаву гробницу‘ Бојићеву, за Десанкину ’Крваву бајку‘, за ’Јаму‘ Ивана Горана Ковачића…“, наводи Матовић.

Према ријечима нашег саговорника, такође су искључени и сви „садржаји везани за историју и културу српског народа који се не уклапају у концепцију такозване нове или монтенегринске Црне Горе“, док је оно што је остало, „или фалсификовано или изманипулисано“.

Матовић скреће пажњу и на нови третман Његоша у образовном систему Црне Горе, напомињући да се увијек мора имати на уму да су „три кључне тачке у нашој култури и културној историји — Свети Сава, Вук Караџић и Његош“.

Будва

„Управо те три тачке јесу мете на које се окомио црногорски режим, па су Светога Саву потпуно искључили, Вука Караџића извели на оптуженичку клупу, тврдећи између осталог да је он чак украо Црногорцима језик, па га понио у Србију и Србима направио књижевни језик. Његоша као највећу сметњу њиховој концепцији наравно нису могли да искључе, али су га ставили у Прокрустову постељу тако што су га сасјекли и што су из уџбеника искључили све оно што чини његову историјску и духовну суштину“, каже Матовић.

Наш саговорник примјећује да у црногорским читанкама данас нема ни помена о томе коме је „Горски вијенац“ посвећен, те да нема ниједног стиха везаног за Милоша Обилића, Косово, док су углавном презентоване Његошеве пјесме које су наводно неутралне, и „због којих се наводно нико неће наљутити“.

„То је ’Ноћ скупља вијека‘, или ’Пјесма о лијепој Фатими‘, тако да је Његош тамо представљен као некакав закашњели романтичарски пјесник љубавне поезије. Дакле, њихов је циљ да Његоша ставе у музејске витрине, да га нико не чита и нико те витрине не отвара, а да се они хвале његовом величином“, јасан је Матовић.

 

Матија је баук

 

На крају разговора за Спутњик, професор Матановић се осврнуо и на актуелну забрану Матији Бећковићу да уђе у Црну Гору, за коју каже не представља ништа ново, те да је треба тумачити као „знак панике која је захватила црногорски режим“.

„Захватила их је хистерија отприлике као што је захватила паника Смаил-агу Ченгића у Мажурановићевом епу када у страху од Црногораца тражи од војводе Баука да му пјева пјесму уз гусле очекујући да ће овај славити његово јунаштво, а он му пјева о Ризван-аги који је у тренутку своје бахатости и силништва спреман све око себе да уништи, набије на колац и сасјече…“, сликовито објашњава Матовић, додајући да је и Матија Бећковић сличан том Бауку из приче „постао баук за евроатлантску и НАТО Црну Гору“.

Поглед на стадион у Подгорици за време утакмице Лиге нација 4. групе између Црне Горе и Србије
© REUTERS / СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ

А ко су нови „књижевни великани“ у лектири црногорских ђака? Летимичан поглед на списак њихових имена открива да је виза за улазак у читанке овјеравана по два критеријума: први је очигледна политичка подобност аутора, док је друга припадност мањинским народима. Из биографије Шиме Ешића сазнајемо, рецимо, да је хрватски и босанскохерцеговачки пјесник за дјецу, драмски писац и новинар из БиХ, а од 2012. године члан је Друштва хрватских књижевника.

И Шукрија Панџо је босанскохерцеговачки књижевник који је писао и за дјецу и за одрасле поезију, прозу и драмске текстове, а умро је 1984. у Сарајеву.

Песник Војислав Вулановић је био члан Дукљанске академије наука и умјетности. Као просвјетни и библиотечки службеник више година је провео у Војводини, а од 1976. до пензионисања радио је као лектор-редактор у Скупштини Црне Горе. Блага Журић, која пише поезију и прозу за ђецу и одрасле и чији је роман „У краљевству снова“ уврштен у лектиру за основну школу, ради као просвјетни надзорник у Заводу за школство Црне Горе.

Црногорски прозни писац Кемал Мусић дипломирао је банкарство и осигурање на Факултету за менаџмент у Београду, а у општини Бијело Поље радио у Канцеларији за односе са јавношћу. Сада је вршилац дужности директора Јавне установе „Ратковићеве вечери поезије“.

Сафет Хадровић Врбички био је 1992. до 2002. предсједник Удружења писаца Санџака са сједиштем у Новом Пазару, а његова трагедија „Жртва“ проглашена је књигом године у Санџаку за 1994. годину. Назми Рахмани је албански писац са Косова, који је од Регионалног удружења писаца са Косова, Црне Горе и Албаније добио је награду за животно ђело „Теута“, док је Зувдија Хоџић предсједник Управног одбора Центра за исељенике Црне Горе, члан Црногорског друштва независних књижевника и Матице црногорске од њиховог оснивања и генерални је секретар Црногорског ПЕН центра. И црногорски књижевник Бранко Бањевић је члан Црногорског друштва независних књижевника и Црногорског ПЕН центра, а осим по књижевном опусу и раду на едицији „Луча, антологија црногорске књижевности“, за коју је добио Тринаестојулску награду, у јавности је познат као апологета власти у Подгорици и подржавалац црногорског пута у НАТО.

Sputnjik.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *