USTAŠKA POLITIKA

Mnogi su mislili da je hrvatsko društvo prezrelo taj deo svoje istorije, ali poruke koje danas stižu u Srbiju najviše podsećaju na retoriku uoči stvaranja NDH

 

Piše: Milica Đurđević

 

Na suđenju ustaškim zločincima u Zagrebu, jula 1947. godine, na pitanje državnog tužioca kakva je bila svrha likvidacije tolikog broja ljudi u Jasenovcu, komandant logora Ljubo Miloš izjavio je: “Da se uništi Srpstvo, da se unište Srbi u Hrvatskoj!” Dve godine ranije upravo Ljubi Milošu Pavelić je dao jasne smernice tokom razgovora u emigraciji:”Glavni i jedini cilj Hrvata je iskoristiti gužve koje su nastale u ratu da se pokolju svi Srbi.”
Doktrina ustaške politike prema srpskom narodu se nije promenila. Hrvati nikada u tome nisu bili bez međunarodne i logističke podrške. Deo političkog Zapada koristio je patološku mržnju prema Srbima da Hrvate učini svojim najboljim sredstvom za pritiske i ultimatume u miru, a zločine i progone u ratu.

Iz Hrvatske su stizale razne depeše i poruke, među hiljadama leševa koji su plutali Savom i Dunavom, bili su i oni na kojima je pisalo: “Pravac Beograd-putuj kralju Petru!” Ustaše su za Srbiju slale i čamac sa dečijim glavama na kojem se nalazila napomena: “Meso za Jovanovu pijacu u Beogradu.” Mnogi su mislili da je hrvatsko društvo prezrelo taj deo svoje istorije, ali poruke koje danas stižu u Srbiju najviše podsećaju na retoriku uoči stvaranja NDH.

Zbog svoje marginalnosti i slabog uticaja među širim masama, Pavelić i ustaše nikad ne bi mogle ni funkcionalno vladati Hrvatskom, a kamoli sprovesti genocid onolikih razmera, da nisu imali svu logističku i moralnu podršku Rimokatoličke crkve. Glavni “propovednici” ustaške genocidne ideologije na terenu su bili katolički fratri, a nadbiskup Stepinac ključni ideolog ustaške politike. On ih je nadahnjivao anti-srpskom mržnjom, on im je omogućio da zadrže i utvrde vlast, on je nakon smrti Stjepana Radića i povlačenja Vlatka Mačeka bio najuticajnija figura u Hrvatskoj.

Samo četiri dana nakon masakra u Glini kada su ustaše zaključale stotine Srba u crkvi i zapalili je, Alojzije Stepinac blagosiljao je Pavelića nazivajući ga “Božijih ruku delo”.

“Među slovenskim zemljama, Srbija je simbolizovala fobiju Svete Stolice.”, govorili su strani eksperti za politiku Vatikana tokom 20. veka, a Hrvatska je i dalje ostala privržena tim starim maksimama, kao zemlja koja odbija da sagleda svoju političku prošlost i prođe kroz proces denacifikacije.

U Hrvatskoj se konstantno podgreva antisrpska atmosfera. Kao po komandi, orkestrirano se ispisuju grafiti na zidovima pravoslavnih crkava u Hrvatskoj, poziva se na linč preostalih Srba, nasilno se prekidaju kulturne svetkovine i duhovni sabori našeg naroda i sveštenstva, vrše svi oblici torture i kršenja verskih i nacionalnih sloboda. Iz biračkog spiska obrisano je više od 70.000 Srba.

Nagrada grada Zagreba pre nekoliko dana dodeljena je Jakovu Sedlaru, autoru dokumentarnog filma kojim se ”ruši mit o Jasenovcu”, odnosno negira isti.

Srbi su nemo odvođeni na klanje, jer nisu verovali u ideologije, već u čoveka, jer nisu pravili razlike u veri i naciji, jer nisu mogli da zamisle da prve komšije koje su gostili, dvorili na slavama, sa kojima su živeli i pomagali se – mogu preko noći postati dželati

Uvek smo imali dovoljno duha da oprostimo, ali nedovoljno samopoštovanja da pamtimo. Moramo biti svesni svih okolnosti u kojima danas živimo, ali i svih istorijskih lekcija i pouka – da nam se u vremenu koje dolazi nikada više ne dogodi da vezanih ruku stojimo pred svojim grobovima.

Srbija i Republika Srpska, kao dva plućna krila jednog bića u Donjoj Gradini okupila je jedna bol, jedno stradanje, jedno pamćenje.

 

Nema važnijeg nacionalnog zadatka od borbe da ne dopustimo da se Jasenovac ikada više ponovi srpskom narodu, gde god se on nalazio. Mnogi ga danas prizivaju – od Preševa do Sarajeva i Zagreba, dok ih ponovo isti tapšu po ramenu.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *