VELIKI ČETNIČKI KONGRES U JUNU U IVANJICI ILI KRAGUJEVCU

ČETNICI ZA JUN PRIPREMAJU PRVI KONGRES POSLE ONOG U SELU BA 1944. GODINE

POMIRENJE

četnika i partizana

Kongres će se održati u Ivanjici, rodnom mestu Draže Mihailovića. A ukoliko to, zbog organizacije, ne bude moguće „svi četnici sveta“ će se susresti u Kragujevcu



Piše: Dušan Marić


Oj četnici Ravne gore, zbijajte se u redove, zbijajte se brat do brata, da skinemo jaram s vrata, stihovi su jedne od najpopularnijih četničkih pesama.

Ovih dana širom Srbije, ali i SAD, Kanade, Australije, Engleske i drugih država gde ima potomaka četničke emigracije, putuje novi poziv na okupljanje i zbijanje četničkih redova. Ali nije u pitanju okupljanje borbe radi, Srbija je slobodna, već zbog održavanja svečetničkog kongresa. Prvog posle poznatog Svetosavskog četničkog kongresa koji je polovinom januara 1944. godine održan u selu Ba.

Ratni kongres je trebao da bude odgovor na odluke koje je partizanski pokret doneo dva meseca ranije, 28. i 29. novembra 1943. godine u Jajcu i na sve izazove sa kojima se u tom trenutku suočavao porobljeni i na četnike i partizane podeljeni srpski narod. Ovaj kongres bi trebalo da oživi i institucionalno poveže sve četničke organizacije širom sveta i da pruži ruku pomirenja zakletim ratnim neprijateljima – partizanima. I njihovim potomcima.



Srbi su jedini narod koji je imao dva antifašistička oslobodilačka pokreta. Ta dva pokreta su na početku rata sarađivala, čak su imala i zajedničke oružane akcije protiv nemačkog okupatora. Međutim, zbog ambicije komunista, na čelu sa Josipom Brozom Titom, da oružanu borbu iskoriste ne samo za oslobođenje već i za izvođenje revolucije, rušenje monarhije i osvajanje vlasti, saradnja se već posle nekoliko meseci pretvorila u taktičke razmirice, a zatim u nemilosrdan bratoubilački rat.

U tom ratu se ni partizani, ni četnici ne mogu podičiti viteškim ponašanjem. I jedni i drugi su činili zločine. Hiljade ljudi su izgubile glavu samo zato što su na njoj nosile kokardu ili petokraku. Bez obzira što je većina njih u duši nosila isti san – oslobođenje zemlje, povratak porodici i mirnom životu. Sa svojim komšijama. Bez obzira na njihovu veru i naciju.


Možda su pojedini zločini četnika nad partizanima bili svirepiji, ali je nesporno da su zločini partizana prema četnicima i njihovim pristalicama bili višestruko masovniji. Posebno 1944. nakon povratka partizanskih jedinica iz BiH u Srbiju i oslobađanja pojedinih gradova, kad su hiljade pripadnika Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, koji nisu počinili ni jedan zločin, i njihovih pristalica hapšene i odmah streljane. Skoro da nema kraja u Srbiji i Istočnoj Bosni u kojima Titovi komesari nisu bez suda i suđenja pobili od nekoliko desetina do nekoliko stotina ravnogoraca i članova njihovih porodica.

Stotine hiljada protivnika komunizma su osuđene na robiju. U Istočnoj Bosni i Istočnoj Hercegovini neka sela su posle rata ostala skoro pusta. Polovinu stanovništva su pobile ustaše a drugu polovinu su komunisti posle rata poslali u zatvor. Komnistička odmazda nije bila ograničena na muškarce. Samo u zeničkoj robijašnici u jednom trenutku bilo je više stotina devojaka i žena sa Romanije, iz Rogatice, Foče i Višegrada, čija je krivica bila samo u tome što su bile devojke, sestre ili supruge Radimira Neškovića, legendarnog komandanta Rogatičke leteće brigade i njegovih boraca. U zatvoru Zabela je posle rata bilo zatočeno više od 3.000 „ravnogorki“.



-Uprkos tome, mi još živi četnici i naši potomci, koji su se organizovali u Ravnogorski pokret, odlučili smo da pre nego pomremo prvi pružimo ruku i da još žive partizane i njihove potomke pozovemo na pomirenja i zakletvu da Srbin više nikad neće ratovati protiv Srbina. Da pomirimo braću. Zato i sazivamo ovaj kongres – kaže poznati književnik Antonije Đurić (91), pisac kultne knjige „Solunci govore“, koji je kao dečak pristupio vojsci Draže Mihailovića da bi nakon zauzimanja Srbije od strane partizana i Crvene armije ni kriv ni dužan sedam godina mladosti proveo na teškoj robiji.

Želja je da se kongres održi u Ivanjici, rodnom mestu Draže Mihailovića. A ukoliko to, zbog organizacije, ne bude moguće „svi četnici sveta“ će se susresti u Kragujevcu.

Na pitanje da li je pomirenje moguće, jer je među zavađenom braćom palo mnogo krvi i omraze, poznati književnik odgovara kroz suze:

-Moramo da praštamo. Da budemo ljudi i hrišćani. Nije važno ko je više kriv. Ako stalno insistirate na krivici nekog ko je kriv, ako ga stalno optužujete, onda mu vi i ne dozvoljavate da se pokaje i okaje svoju krivicu, nedate mu da pređe na stranu hrišćanstva i pokajanja i tako postajete saučesnik u njegovoj krivici.

Đurić objašnjava da su njega i njegove saborce na ideju da sazovu kongres podstakli i događaji u Crnoj Gori, u kojoj Milo Đukanović pokušava da podržavi crkve i manastire.

-Kad bi naši duhovni velikani kao što su Sveti Sava, Nikolaj Žički, Nikolaj Ohridski, Vasilije Ostroški i naš sveti patrijarh Pavle danas bili živi i videli šta se događa u Crnoj Gori, presvisli bi od bola. Ono što je danas, ali i u svakom vremenu, najneophodnije svakom čoveku, svakom Srbinu i svakom narodu, to je da se nauče strahu od boga. Boj se boga i boj se onoga koji se boga ne boji.

Naš sagovornik će na na četnički kongres otići i sa predlogom, za koji već ima sveopštu podršku ravnogorskih organizacija, da jedna od odluka bude da se od države i SPC zatraži da u Beogradu bude podignut spomenik srpskog pomirenja. Zajednički spomenik svim poginulim partizanima i četnicima.

-Na otvaranje spomenika ćemo pozvati i sinove žrtava i sinove krvnika. Da se na tom mestu, pred senima predaka i pred bogom zakunu da više nikad neće nositi mržnju jedni prema drugima a kamoli dići ruku jedni na druge. Ono što se dogodilo između 1941. i 1945. i prvih posleratnih godina nije bila ni pobeda komunista, ni poraz nas četnika. Bila je to naša zajednička užasna tragedija. Živa rana zbog koje smo svi bolovali a najviše je ispaštala i ispašta Srbija.




Viteštvo partizanskog prvoborca Milovana Đokanovića

-Kad pozivam na pomirenje, pred očima imam lik Milovana Đokanovića Đokana, partizanskog prvoborca iz užičkog kraja, koji je nakon što su partizani zauzeli Srbiju i počeli strašnu odmazdu na svima koji ih nisu voleli, spasao desetine a možda i stotine nedužnih četnika i drugih nedužnih ljudi. Trčao je od jedne do druge apsane i spašavao žive duše. Kad krvnici i njihovi doušnici bez savesti kažu „pa on je sarađivao sa okupatorom“, on je odgovarao „lažete, on je sarađivao sa mnom“. Partizan i komunista je lagao da bi spasao četnike. Jer je bio svestan da spašava braću.


Svi pod jedan barjak

-Četnički kongres mora da napravi pomirenje. Da spasimo otadžbinu. Da spasimo svoje duše. Da našim potomcima ostavimo poruku: nikad više brat na brata. Zato, svi pod jedan barjak – poziva – poziva nekadašnji Dražin omladinac.

Antrfile 3

Pomirenje i sa muslimanima

-Moramo se pomiriti i sa našom braćom muslimanima. I mi i oni smo se mnogo ogrešili. Prvo oni učestvujući u strašnim ustaškim zločinima po Bosni i Hercegovini a onda mi vraćanjem „milo za drago“. Vidite kako sad čestiti muslimani u Crnoj Gori dižu glas protiv bezbožničkog pokušaja da se pravoslavne svetinje otmu od SPC.

Bottom of Form

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *