ZA OVA ČUDESA SVETOG SAVE SRBI NISU ČULI

Reportaža

 

CARSKI GRAD TRNOVO – MESTO GDE SE UPOKOJIO SVETI SAVA

 

Velika čudesa ovog svetog čoveka!

 

Sveti Sava čitaše nad vodom molitve osvećenja. Kada je krstoobrazno blagosiljao vodu, razdeljivaše se voda u kupci i opet se sastajaše. A car i oni koji su s njime bili, videvši čudo, proslaviše Boga…

Piše: DR Aleksandar UZELAC

Neposredno pošto je Savino telo položeno u grob, na njemu su počela da se dešavaju čuda. Prvi Savin biograf Domentijan koji ga je pratio na ovom, poslednjem putovanju, tvrdi da je patrijarh Joakim tada uzviknuo „Gospod želi da budu napisana… prevelika čudesa ovog svetoga čoveka činjena po celome svetu“

Crkva gde je isprva položeno Savino telo postala je pokloničko mesto koje su posećivali Bugari, ali i hodočasnici iz Srbije. Jedan od njih bio je Teodosije, koji je u Trnovu boravio početkom 14. veka i tada zabeležio da grob u koji prvobitno beše položeno Savino telo „daje isceljenje svima onima koji s verom dolaze na to mesto

 

Krajem 1235. godine, bugarski car Jovan Asen II (1218-1241) primio je vest je da je u njegove zemlje došao izuzetno ugledni gost. Bio je to niko drugi do Sava Nemanjić, utemeljivač srpske autokefalne crkve, koji se tada vraćao sa svog drugog putovanja iz Palestine.

Savino ime je još za života bilo čuveno daleko izvan granica pravoslavnog sveta. Na ovom putovanju on je uživao gostoprimstvo egipatskog sultana al-Kamila (1218-1238), kao i Franaka koji su tada vladali Carigradom. Napustivši „Konstantinov grad“, Sava je, tvrde njegovi biografi Domentijan i Teodosije, „pošao morem u Bugarsku zemlju, poželevši da vidi svoga prijatelja cara Asena”, čija je ćerka bila udata za Savinog bratanca, srpskog kralja Vladislava (1234-1243).

U Mesemvriju (današnji Nesebar), gde je Sava brodom prispeo iz Carigrada, bugarski vladar je poslao svoje „blagorodne sluge, da ga sa svakom počašću dočekaju“. Odatle je trebalo da ga doprate u „slavni carski grad Trnovo“ (danas Veliko Trnovo), prestonicu srednjovekovne bugarske države.

Obradovan Savinim dolaskom, car Jovan Asen II je najpre naložio da se organizuje veliko slavlje, kao i da se zbog zimskog vremena za gosta spreme „tople carske palate“.

Na molbu cara i bugarskog patrijarha Joakima (1235-1246), Sava je u Trnovu uoči praznika Bogojavljenja (6. januara 1236. godine) vršio liturgiju. Prema rečima Teodosija, nju je pratilo i jedno čudo: „poslušavši cara i patrijarha, i svršavajući na navečerje Bogojavljenja svetu službu, Sveti čitaše nad vodom molitve osvećenja. Kada je krstoobrazno blagosiljao vodu, razdeljivaše se voda u kupci i opet se sastajaše. A car i oni koji su s njime bili, videvši čudo, proslaviše Boga zbog onoga što se dogodi među njima.“

Bilo je planirano da Sava ostane carev gost tokom zime, pre nego što nastavi svoje putovanje za Srbiju. Međutim, ubrzo se ozbiljno razboleo. Predosetivši da mu se bliži čas kada će ga Bog pozvati sebi, dao je da se popiše svo blago i dragocenosti kojim su ga brojni vladari i velikodostojnici darivali na putu. Deo ovog bogatstva poslat je u srpske manastire Žiču i Studenicu, a preostalim blagom Sava je darivao siromašne građane bugarske prestonice, kao i patrijaršiju u Trnovu. Njoj je poklonio „časne sveštene odežde, knjige zlatokovane i svećnjake ukrašene dragim kamenjem i biserom koji sve do danas stoje na čast Božjoj crkvi i za spomen Svetoga“, zabeležio je početkom 14. veka monah Teodosije.

Sv. Sava je preminuo 14. januara 1236. godine. Velika žalost zavladala je tada u Trnovu.

Jovan Asen II je naložio da Sava bude sahranjen u „carskom manastiru“, odnosno u Crkvi svetih četrdeset mučenika sevastijskih. Bila je to najvažnija zadužbina ovog bugarskog vladara – stara gradska crkva koju je on proširio i obdario u spomen velike pobede koju je odneo nad vojskom epirskog cara Teodora Anđela na reci Klokotnici, pritoci Marice. S obzirom da se ova bitka odigrala 9. marta 1230. godine, na dan mučenika sevastijskih, crkva je i ponela ime ovih svetaca.

Neposredno pošto je Savino telo položeno u grob, na njemu su počela da se dešavaju čuda. Prvi Savin biograf Domentijan koji ga je pratio na ovom, poslednjem putovanju, tvrdi da je patrijarh Joakim tada uzviknuo „Gospod želi da budu napisana… prevelika čudesa ovog svetoga čoveka činjena po celome svetu“. Kako ističe poznati bugarski istoričar Plamen Pavlov, ne mala je bila zasluga patrijarha Joakima u kanonizaciji Sv. Save i rasprostiranju njegovog kulta širom pravoslavnih zemaja.

Savinim moštima nije bilo suđeno da ostanu u Trnovu. U jesen iste godine, srpski kralj Vladislav doputovao je da izmoli stričeve posmrtne ostatke. Jovan Asen II nije bio voljan da se rastane od njih i na to je pristao tek kada mu se vizija javila u snu i zapovedila da usliši molbu svog zeta. Tako barem beleže Domentijan i Teodosije.

Savine mošti bile su potom prenete u srpski manastir Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava, ali poštovanje prema njemu u Trnovu nije izbledelo. Prema Pavlovu, crkva gde je isprva položeno Savino telo postala je pokloničko mesto koje su posećivali Bugari, ali i hodočasnici iz Srbije. Jedan od njih bio je Teodosije, koji je u Trnovu boravio početkom 14. veka i tada zabeležio da grob u koji prvobitno beše položeno Savino telo „daje isceljenje svima onima koji s verom dolaze na to mesto“.

Turci Osmanlije su 1393. godine osvojili Trnovo i ubrzo zatim pokorili bugarske zemlje. Crkva sevastijskih mučenika ostala je važno mesto za sve pravoslavne hrišćane i u ovim, teškim vremenima. Ipak, početkom 18. veka Turci su je pretvorili u džamiju, a najveći deo njenih srednjovekovnih fresaka tada je uništen. Njoj je ponovo vraćen status hrišćanske bogomolje tek 1878. godine, kada je Bugarskoj priznata široka autonomija u okviru Osmanskog carstva. Tačno trideset godina kasnije, 22. septembra 1908. godine, bugarski vladar Ferdinand I iz Saks-Koburške dinastije odabrao je upravo ovu crkvu da u njoj svečano proglasi potpunu nezavisnost Bugarske od Turaka i obnovu njene državnosti.

Tokom druge polovine 20. veka, na ovom mestu, kao i na drugim lokalitetima u Trnovu, vršena su sistematska arheološka iskopavanja i restauracija srednjovekovnih objekata. Crkvi je vraćen njen stari spoljni izgled, a ona proglašena za spomenik kulture od izuzetnog nacionalnog značaja. Zanimljivo je da je 1972. godine nedaleko od nje pronađen medaljon sa likovima Sv. Simeona (Stefana Nemanje) i Sv. Save koji je, po svemu sudeći, pripadao nekom srpskom hodočasniku iz davno minulih vremena.

Danas se u ovoj crkvi nalaze grobne spomen-ploče bugarskih srednjovekovnih vladara. Neki od njih su zaista u njoj sahranjeni, poput Jovana Asena II i njegovog prethodnika Kalojana (1197-1207), dok drugi sa njom nemaju neposredne veze. A pored ovih monumentalnih obeležja koji nose imena bugarskih careva, stoji i ono posvećeno „Sv. Savi, arhiepiskopu srpskom“, postavljeno na mestu gde je on isprva bio sahranjen.

Crkva sevastijskih mučenika samo je jedna od znamenitosti Trnova, grada bogatog srednjovekovnog nasleđa koji danas posećuju brojni strani turisti. O ovom gradu i njegovim vezama sa srpskim zemljama, uspostavljenim još u vreme Sv. Save, podrobnije ćemo pisati u nekom od narednih brojeva „Afere“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *