DINO RAĐA: Jebe mi se za politiku

Mislim da je politika dosta pokvarena nauka kod nas. Moramo ići napred i stvarati atmosferu prijateljstva

 

Trofejni hrvatski i jugoslovenski reprezentativac Dino Rađa oduvek je izazivao respekt kod ljubitelja košarke u Srbiji. Zbog košarkaških majstorija aplaudiralo mu se u svim srpskim dvoranama i neposredno pred rat, a ostao je rado viđen gost u našoj zemlji i bez obzira na to što mu Srbi ne zaboravljaju avgust 1995, kada se slikao s Franjom Tuđmanom posle pada Knina.

Ne čudi što Rađa s vremena na vreme skokne do Srbije, posebno do Beograda, ali su mnogi ostali iznenađeni kada su ga pre nekoliko dana ugledali na Dedinju, u Kući cveća, na mestu gde je sahranjen bivši jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.

Da li Vam je ovo prva poseta Kući cveća?

-Nije mi prvi put da posećujem grob maršala Tita, gde je od pre tri godine sahranjena i Jovanka Broz. Otprilike sam i prošle godine u ovo doba posetio Kuću cveća. Ovaj put sam u ulozi vodiča i doveo sam svoje prijatelje da posete grob Tita i Jovanke. Kuća cveća je svakako mesto koje treba posetiti.

Da li su Vaše posete Kući cveća ideološke ili neke druge prirode?

– Titov grob ne posećujem iz ideoloških razloga već isključivo iz znatiželje i zbog činjenice da je bio istorijska gromada. Klinac sam bio kad je umro, tako da nisam indoktriniran njegovom ideologijom. Jednostavno volim istoriju, a Tito je obeležio jedno vreme, bez obzira na sve kontroverze koje kolaju o njegovom životu i delu. Narodi sa ovih prostora su u njegovo vreme dobro živeli.

Dino, da li ste vernik?

-Nisam vernik, ali jedino verujem u dobre i loše ljude i ni u šta drugo.  Meni ništa ne znači jesi li Srbin, Hrvat, Musliman, crni, crveni, žuti, ovaj, onaj… Bitno je da si čovek.

Vaši pacifistički stavovi su često na udaru brojnih komentara?

-Ja pričam šta mislim i nikome se ne dodvoravam. Nisam ni desno ni levo orijentisan, najbliži sam poštenju. A njega, priznaćete, sve je manje u današnje vreme. Ma, jebe mi se za politiku.

Da li se moglo izbeći ono što nam se dogodilo devedesetih godina?

-Da smo se mi sportisti pitali, ne bi se sigurno dogodilo. Te stvari jednostavno treba zaboraviti, ići napred i stvarati atmosferu prijateljstva, a ne vraćati se na neke momente koje apsolutno treba staviti sa strane.

I danas, posle toliko vremena, s vremena na vreme bljesnu iskrice na prostorima eks – Jugoslavije. Kako ocenjujete aktuelnu politiku na ovim prostorima?

-Mislim da je politika dosta pokvarena nauka kod nas. Kažem, moramo ići napred i stvarati atmosferu prijateljstva.

U Srbiji Vam nisu zaboravili 1995. godinu, kada ste se slikali sa Franjom Tuđmanom posle pada Knina. U Hrvatskoj Vam zameraju zbog pacifističkih stavova i zbog toga što ste 2014. godine u Beogradu igrali revijalnu utakmicu za veterane nekadašnje Jugoslavije protiv, takođe nekadašnjeg, SSSR-a?

-Dokle ćemo se vraćati u prošlost? Hajde da probamo da uživamo u sadašnjosti. A mi smo na ovim prostorima prokleti. Umesto da se okrenemo budućnosti, mi se samo vraćamo u prošlost. Užas! Kod nas je sve ispolitizovano. Ne znam po koji put kažem: „Jebe mi se za politiku“.

U kakvim ste odnosima sa Divcem?

-Sa Divcem sam u super odnosima. Govorio sam i ranije, on je prijatelj sa kojim sam odrastao i tu ne može niko ništa promeniti. Vlade je jedno veliko dete. Takav je bio onda, takav je i danas. On mi je prijatelj bio i prijatelj mi je ostao.

Još mu Hrvati nisu oprostili potez 1990. godine i SP u Argentini, kada je istrgao šahovnicu od jednog navijača i sklonio je. Da li ste mu Vi igrači zamerili na tom gestu?

-Niko od igrača iz Hrvatske nije zamerio Divcu taj slučaj sa zastavom. Kasnije je to iskorišćeno na jedan ružan način, sve je napumpano i ispolitizovano. I na koncu, svašta se tumačilo i govorilo kod nas. Od toga da je on tu zastavu gazio, da je udario tog čoveka, da je pljuvao… Ako bolje pogledate snimak, videćete da se ništa od svega toga nije dogodilo. Pa, mi smo bili sportisti, a ne političari. Jebalo se nama za politiku i sve što se događalo u pozadini. Mi smo tada igrali pod zastavom Jugoslavije, tako da hrvatskoj zastavi tamo nije bilo mesta. Nismo igrali ni za Srbiju ni Hrvatsku, igrali smo za Jugoslaviju. Da je bilo koji drugi igrač uradio isto kao Divac, niko mu ne bi zamerio. Divac tada nije napravio ništa što ne bih napravio i ja. Mi smo jedino želeli da budemo prvaci sveta. I da se tada meni približio neko sa srpskom, italijanskom ili bilo kojom drugom zastavom, ja bih napravio istu, potpuno istu stvar kao Vlade.

Zašto napustiste postolje za dodelu medalja 1995. godine na Evropskom prvenstvu, kada ste osvojili treće mesto, dok je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju?

-Direktiva je stigla iz Zagreba. Ma, i to je bila stvar politike. Ma, rekao sam, jebe mi se više za politiku. Ima li o nečemu drugom da pričamo? Rekao sam, politika je kod nas kvarljiva roba.

U stručnom ste odboru, pratite košarkaška dešavanja. Ima li talenata na eks prostorima Jugoslavije?

-Ima, ali me nešto strašno kod njih nervira. Na treningu ne uživaju, svejedno im je jesu li dobri ili ne, međusobno se ni u čemu ne takmiče, ni pre ni posle treninga. Bezvoljno odrade ono što imaju i tačno na vreme odlaze kući. Jako su nezainteresovani. Mi onda nismo imali ajped, ajfon, kompjuter i svi smo bili na ulici. Meni bi majka izašla na balkon i vikala: „Dino, ručak!“, a ja sam bio u blizini i igrao u fudbal. Danas toga nema. Danas su svi klinci u svojim sobama na kompjuterima. Dete odgojeno na ulici drugačije je od ove dece koja rastu pred kompjuterom. Pre se radilo, a ovi današnji klinci ne žele da rade. To je veliki problem.

Verovatno je zato danas nezamisliva atmosfera koja je oko košarke vladala sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih?

-Onda je bilo ljubavi prema košarci, a danas toga nema. Ma, mi smo imali muda ko dinje, ja tako volim da kažem. A ovi današnji klinci…

Slobodan Milošević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *