KOLUMNA SVETISLAV BASARA: Seksualnost i amaterizam i 20 000 ministara!

Politika je zanat – i to vrlo zaguljen – a političar je profesija. Tako to ide u dobro uređenim državama. Kad u takvim državama neko namerači da se bavi politikom, onda se učlani u neku od partija, zatim vredno radi – u početku volonterski – i strpljivo peče zanat, da bi posle dužeg partijskog radnog staža dogurao do kandidata za poslanika.

Što ne znači da će i postati poslanik. Ali ako postane, onda postaje takozvani profesionalni kadar. Iz tog profesionalnog kadra se – takođe na osnovu uloženog truda i vidljivih rezultata – potom biraju kandidati za ministre. I to po nekoliko njih za svako ministarsko mesto. I tu opet počinje nadmetanje i dokazivanje.

To što u stabilnim državama neka partija trenutno nije na vlasti uopšte ne znači da nema vladu. Još kako je ima. Ta vlada – takozvana vlada u senci – danonoćno radi, možda i više nego vladajuća. Umesto da istražuje ko iz vladajuće vlade koga jebe – i pod kojim uslovima – vlada u senci lovi greške vladajuće vlade i umesto da vladajućim ministrima nabija rogove, te greške im nabija na nos.

Naravno, ukoliko vazda znatiželjni mediji savataju nekog vladajućeg političara spuštenih gaća – pogotovo ako ga savataju sa maloletnicom ili, daleko bilo, s muškarcem – vlada u senci će to momentalno iskoristiti da sobali vladajuću vladu i da se po krakom postupku uspentra na vlast.

U Srbiji nije tako. Svaki iole otresitiji dilber u Srbiji koji naumi da se bavi politikom po kratkom postupku osniva stranku, okuplja izvestan broj zgubidana i lovaca u mutnom, koji ga – na slobodnim, je li, stranačkim izborima – izglasaju za predsednika i potom doživotno predsednikuje strankom, vrlo često (mada manje doživotno) i državom, a da prethodno nema dana političkog iskustva i rada na terenu, a vrlo često (gotovo uvek) ni pojma šta je uopšte politika i čemu treba da služi.

To je moguće u nedovršenoj državi u kojoj su glavni (ponekad fiktivni, pritom i nerešivi) problemi izvan nje, recimo na otcepljenom Kosovu i u imaginarnom „srpskom svetu“, pa čak i u Evroaziji, u kojoj je dovoljno dreknuti „živela Srbija“, „niko ne sme da vas bije“ ili „nikada nećemo dozvoliti“ (bilo šta što je inače davno dozvoljeno) i biti aklamacijom izabran na vlast. Protiv takvih vlasti – a s izuzetkom vlade Zorana Đinđića sve su bile takve – navodno se bori opozicija koja radi posao, koji u Saudi Arabiji, Somaliji i Iranu obavlja seksualna policija.

Zamislimo apsurdnu situaciju: Visokom Vučiću jednog dana dokurči obnašanje Visoke Vlasti. Odluči da ode u mirovinu, sazove opozicionare i kaže im: „Evo vam vlast, jebala vas vlast.“ I šta sutra? Gde naći ministre? Eh, gde? Naći će se ih se dvadeset hiljada, ne dvadeset (i kusur, varira to od vlasti do vlasti). U tome i jeste problem. Lako je naći ministra, nemoguće je, bar u Srbiji, naći dobrog.

Može se mirne duše reći da u istoriji i životu prolazimo mnogo bolje nego što bi se očekivalo, s obzirom na količinu amaterizma, improvizacija i odsustva svih kriterijuma. 

Foto: Marina Lopičić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *